Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Kur’an nas obavještava da postoje tri stanja ljudi na smrti, a ta stanja su zapravo posljedica čovjekovog odnosa prema Allahu i vjeri koju je objavio preko Svog posljednjeg Poslanika, Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem. Tako u suri El-Vakia’ stoji: „I ako bude jedan od onih koji su Allahu bliski – udobnost i opskrba lijepa i džennetske blagodati njemu!
A ako bude jedan od onih koji su srećni, – pa, pozdrav tebi od onih koji su srećni!
A ako bude jedan od onih koji su poricali i u zabludi ostali, pa, ključalom vodom biće ugošćen i u ognju pržnjem.
Sama je istina, zbilja, sve ovo, – zato hvali ime Gospodara svoga Veličanstvenog!’’ (El-Vakia, 88-96.)
Komentirajući ove ajete, Ibn Kesir je u svom tefsiru, između ostalog, kazao: „A ukoliko onaj kojem je došao smrtni čas bude od onih koji su Allahu bliski, a to su oni koj su izvršavali ono što je Allah naredio i koji su činili lijepa i pohvalna djela iako nisu bila naređena, koji su se klonuli i harama (zabranjenih stvari) i mekruha (pokuđenih stvari koje nisu strogo zabranjene), pa čak i nekih dozvoljenih stvari. Takvog čeka: „Udobnost i opskrba lijepa i džennetske blagodati njemu!’’ Tj. njega će meleki na smrti obradovat spomenutom nagradom, kao što stoji u dijelu hadisa od Bera ibn Aziba u kojem je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao da će takvome na smrti doći meleki milosti i reći: „O plemenita dušo u plemenitom tijelu koje si nastanjivala, izađi u udobnost i najljepšu opskrbu kod Gospodara čiju srdžbu nećeš nikad osjetiti.’’ A ako umirući bude od onih iz skupine srećnika, njega će meleki u trenutku smrti obradovati lijepim završetkom i nagradom, i reći će mu: „Pa, pozdrav tebi od onih koji su srećni!’’ Odnosno: „Mir neka je na tebe! Ne boj se, ti si spašen i ti si srećnik.’’ Međutim, ako je bio od onih koji su poricali i u zabludi ostali, njega će meleki u trenutku smrti obavijestiti da će ključalom vodom biti ugošćen i u ognju pržen. Allahu se utjećemo od džehennemske vatre i patnje na Ahiretu.
Rekli su na samrti
U nastavku ćemo citirati riječi nekih muslimana, halifa, vladara, učenjaka, u trenutku smrti, kako bismo uzeli pouku i kako bi nam njihove riječi bile podsticaj za dobra djela koja će nam, Allahovom milošću, omogućiti lijep završetak dunjalučkog života i priskribiti najljepšu nagradu na Ahiretu.
Prije toga citirat ćemo hadise u kojima se spominju Poslanikove, sallallahu alejhi ve sellem, posljednje riječi prije smrti.
U hadisu koji je zabilježio imam Buharija, a koji prenosi Ebu Hurejre r.a., stoji da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Nije bilo ni jednog Allahovog poslanika, a da u smrtnoj bolesti nije mogao da bira između ostanka na dunjaluku ili preseljenja na Ahiret.’’ Nakon što je to rekao, veli Ebu Hurejre, Poslanikovo, sallallahu alejhi ve sellem, stanje se pogoršalo, osjetio je strašnu bol, i tom trenutku sam čuo kako uči kur’anski ajet: „Oni koji su poslušni Allahu i Poslaniku biće u društvu vjerovjesnika, i pravednika, i šehida, i dobrih ljudi, kojima je Allah milost Svoju darovao.’’ (En-Nisa’, 69.) Alija r.a. je rekao da su posljednje Poslanikove, sallallahu alejhi ve sellem, riječi bile: „Namaz, namaz i Allaha se bojte u pogledu onih koji su vam potčinjeni!’’ (Ebu Davud) A Enes ibn Malik je rekao: „Kada se Poslanikova, sallallahu alejhi ve sellem, bolest pojačala, počeo je da u određenim intervalima gubi svijest. To je teško palo njegovoj kćerki Fatimi r.a., pa je, plačući, govorila: „O muke moga oca!’’ Čuo je to Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, pa joj je odgovorio: „Kćeri, od danas za tvoga oca nema više nikakvih muka.’’ Nakon što je preselio na bolji svijet i kada su ashabi počeli bacati zemlju na njegovo tijelo, Fatima r.a. je rekla Enesu r.a.: „Enese, zar zaista imate snage da bacate zemlju na Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem?!’’ (Buharija)
Ebu Bekr r.a. na samrti
Kada je Ebu Bekr bio na samrti, došla mu je u posjetu kćerka Aiša r.a. i u stihu kazala:
Života mi tvoga,
nikakvo bogatsvo ne koristi,
kad se u grudima stjesni
i kad duša dođe u grlo sahibije svoga.
Na to joj je otac odgovorio: „Nije tako, već reci: „Smrtne muke će zbilja doći – to je nešto od čega ne možeš pobjeći.’’ (Kaf, 19.) Zatim je rekao: „Ovu odjeću što je na meni operite i u nju me, kad umrem, zamotajte umjesto ćefina; zaista su živi potrebniji nove odjeće od mrtvih.’’ Prenosi se također da su mu na smrti rekli: „Halifo Allahovog Poslanika, zar ne želiš da ti pozovemo doktora?’’ Odgovorio je: „Doktor’’ me je već pregledao.’’ „A šta je rekao’’, upitali su? Ebu Bekr je odgovorio: „Rekao je: „Ja činim što hoću!’’ (Ibn Ebi Dunya, El-muhtedarin)
Omer r.a. na samrti
Prenosi se od Alije ibn Ebi Taliba da je rekao: „Ušao sam kod Omer ibn Hataba nakon što ga je Ebu Lu’lu smrtno ranio, i zatekao ga gdje plače. Upitao sam: „Vođo pravovjernih, šta te je rasplakalo?’’ Odgovorio je: „Rasplakale su me vijesti sa nebesa, a ja ne znam šta će sa mnom biti, hoću li u džennet ili džehennem.’’ Ja sam mu onda rekao: „Raduj se džennetu, jer sam čuo Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, kada je rekao: „Džennetski uglednici i gospoda su Ebu Bekr i Omer.’’ Tada mi je Omer r.a. rekao: „Alija, je li ti to svjedočiš da ću ja biti stanovnik dženenta?’’ „Da’’, rekao sam, zatim sam se obratio svom sinu Hasanu i rekao mu: „Sine, posvjedoči i ti i potvrdi riječi Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, da će Omer biti stanovnik dženneta.’’ (El-muhedarina)
Abdullah Ibn Omer je rekao: „Nakon ranjavanja, a u smrtnom hropcu, Omerova r.a. glava bila je u mom krilu, pa mi je rekao: „Spusti mi glavu na zemlju!’’ Rekao sam: „Oče, svejedno je, da li ti glava bila u mom krilu ili na zemlji.’’ Tada mi je otac srdito rekao: „Spusti mi glavu na zemlju, majka te imala!’’ Kad sam mu spustio glavu na zemlju, rekao je: „Teško meni i teško mojoj majci ako mi se Allah ne smiluje!’’ A u predaji od Amra ibn Dinara stoji: „Meni je Omer r.a. prije nego je ispustio dušu, rekao: „Kada bi cijeli dunjaluk bio u mom posjedu, ja bih ga žrtvovao kako bih se otkupio i spasio od vatre, makar je nikada ne vidio.’’ (Ibn Ebi Dunya, El-muhtedarin)
Osman r.a. na samrti
Abdullaha ibn Selam prenosi da je on pitao nekog od ljudi koji su bili prisutni kad je Osman r.a. bio na samrti, nakon teških rana koje su mu zadale haridžijski prokletnici, šta je tada Osman r.a. rekao, pa su mu odgovorili: „Čuli smo Osmana r.a. kako prije smrti govori: „Allahu dragi, ujedini ummet Muhammedov, sallallahu alejhi ve sellem’’, i to je tri puta ponovio. U tom trenutku nam se činilo da, kad bi uputio dovu da Allah ne ujedini ummet, da bi mu dova bila uslišana i da se ummet ne bi ujedinio do Sudnjeg dana.’’ (Ibn Ebi Dunya, El-muhtedarin) Ebu Katade je rekao: „Ušao sam sa svojim rođakom kod Osmana r.a. u vrijeme opsade njegove kuće, da tražim dozvolu za odlazak na hadždž. Kad sam izlazio iz njegove kuće, na vratima sam sreo Hasana ibn Alija r.a., koji je nosio sablju u ruci, pa sam ponovo s njim ušao kod Osmana. Onda je Hasan r.a. stao pred Osmana r.a. i rekao: „Vođo pravovjernih, ja sam došao da ti kažem da sam spreman izvršiti što god mi narediš.’’ Osman mu je odgovorio: „Dragi moj bratiću, ovi ljudi žele i traže samo moju glavu; tako mi Allaha, ja u ovoj situaciji neću spašavati svoju glavu žrtvujući glave drugih muslimana, već ću žrtvovati svoj život da bi spasio živote drugih muslimana. Hasane, gledajte na koji način i oko čega ćete ujediniti ummet, jer Allah ovaj ummet neće ujedinti na zabludi. Pa, budite uz džemat muslimana u svakoj situaciji.’’ Kada je ovu predaju čuo Hamad ibn Zejd, zaplakao je i rekao: „Neka se Allah smiluje Osmanu r.a.! Četrdeset dana je bio u opsadi i za sve vrijeme opsade nije izgovorio ni jednu riječ koju bi novotari mogli iskoristiti kao dokaz za svoju novotariju.’’ (El-muhtedarin)
Alija r.a. na samrti
Prenosi se od Asbega el-Hanzalija da je rekao: „U noći poslije koje je Alija r.a. ubijen, došao mu je Ibn Nebbah da ga pozove na sabah-namaz, a Alija r.a. je još uvjek ležao u svojoj postelji. Sačekao je malo, pa se ponovo vratio i zovnuo ga, ali ni tada nije izašao iz kuće. Tek kada ga je treći put zovnuo on je ustao i prije nego je izašao iz kuće, rekao je: „Čovječe, pripremi se za smrt, jer će ona sigurno doći, pa se onda ne boj smrti kad ti na vrata zakuca.’’ I čim je iskoračio iz kuće, na njega je nasrnuo Abdurahman ibn Muldžim i zadao mu smrtonosni udarac sabljom. U tom trenutku je izašla njegova kćerka Ummu Kulsum, i vidjevši šta se desilo, uzviknula je: „O tugo moja u sabahsko vrijeme! Muža Omera r.a. su mi ubili u vrijeme sabah-namaza, a evo i oca Aliju mi ubiše u sabahsko vrijeme!’’ A u predaji od Haruna ibn Ebi Nedžiha stoji da je Alija r.a., nakon što mu je Ibn Muldžim zadao smrtonosni udarac, rekao: „Uspio sam, Gospodara mi Kabe!’’ (El-Muhtedarin)
Hasan ibn Ali r.a., na samrti
Prenosi Džafer ibn Muhamed od svoga oca da je rekao: „Kada je Poslanikov, sallallahu alejhi ve sellem, unuk, Hasan ibn Ali bio na samrti, žestoko je plakao, pa mu je rekao brat Husejn r.a.: „Brate, šta te je rasplakalo, pa ti ideš u susret svom dedi Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, babi Aliji, majki Fatimi i nani Hatidži r.a. Allah dž.š. ti je preko Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, obećao nagradu i nazvao te gospodinom džennetskih mladića, a osim toga, ti si na svojim nogama petnaest puta obavio hadždž.’’ Husejn r.a. je htio barem malo oraspoložiti svoga brata, ali su mu te riječi samo pojačale plač, i onda je kroz suze odgovorio: „Brate, zar ne znaš da ja evo idem u susret krupnom i zastrašujućem događaju, s kakvim se nikada u životu susreo nisam.’’ (El-muhtedarin)
Muaz ibn Džebel r.a. na samrti
Prenosi se od Amra ibn Kajsa da je rekao: „Kada je Muaz ibn Džebel bio na samrti, rekao je svojim ukućanima i prijateljima koji su mu došli u posjetu: „Vidite je li nastupila zora.’’ „Nije još’’, odgovorili su. Nedugo zatim neko je rekao da je zora nastupila, a Muaz je kazao: „Utječem se Allahu od noći čija zora završava u džehennemskoj vatri! Dobro mi došla smrti! Dobro mi došao dugo otsutni prijatelju! Gospodaru moj, Ti znaš da sam Te se cijelog života bojao, a sada je, Gospodaru, došao dan da se nadam Tvojoj milosti. Ja nisam volio dunjaluk, niti dugovječni ostanak na njemu, radi obrađivanja zemlje i voćnjaka, već radi posta u vrućim ljetnim danima, noćnog namaza i druženja s ulemom u halkama zikra.’’
Huzejfe ibnul-Jeman r.a. na samrti
Lejs ibn Ebi Sulejm prenosi da je Huzejfe r.a. plakao na samrti, pa su ga upitali: „Zašto plačeš?’’ Odgovorio je: „Ne plačem zbog rastanka sa dunjalukom, jer mi je smrt draža od ostanka na dunjaluku, već plačem zbog toga što ne znam šta me čeka, Allahovo zadovoljstvo ili Allahova srdžba.’’
A Esed ibn Vida’ prenosi da je Huzejfi r.a., dok je ležao na smrtnoj postelji, rečeno: „Šta želiš?’’ Odgovorio je: „Želim džennet!’’ Zatim su ga upitali: „Na šta se žališ?’’ Odgovorio je: „Na grijehe.’’ Rekli su mu: „Hoćeš li da ti pozovemo ljekara?’’ Huzejfe im je odgovorio: „Doktor me je i razbolio. Ja sam među vama živio i moj život je bio u znaku troje: siromaštvo mi je bilo draže od bogatstva, poniznost i skromnost među vama bili su mi draži od uznositosti i položaja i kod mene su jednaki bili oni od vas koji su me hvalili i oni koji su me kudili.’’
Ebu Derda r.a. na samrti
Kada je Ebu Derda r.a., osjetio da mu se bliži smrtni čas, pozvao je svoju suprugu, pa kada je ona došla, on ju je privio na grudi i plačući rekao: „Ummu Derda, zar ne vidiš šta me je snašlo?! Tako mi Allaha nikada mi teži trenutak nije došao. Ako mi Allah bude pripremio nagradu, onda je ono što slijedi poslije smrti mnogo lakše, a ako bude nešto drugo, onda je smrt u odnosu na ono što dolazi poslije nje, kao mužnja deve.’’ Zatim je dugo plakao, pa se opet obratio supruzi riječima: „Ummu Derda, pripremaj se za ovaj dan i ovaj trenutak.’’ Onda je pozvao svog sina Bilala i rekao mu: „Teško tebi Bilale, pripremi se za smrt i za ovaj bolni trenutak koji tvoj otac sada proživljava.’’ Nakon toga je ispustio svoju plemenitu dušu.’’ (El-muhtedarin)
Amr ibn As r.a. na samrti
Jakub ibn Abdurahman prenosi od svoga oca da je rekao: „Kada je Amru ibn Asu došao smrtni čas, mnogo je plakao. Njegov sin Abdullah mu je rekao: „Oče, ja sam mislio da ćeš ti strpljivo podnijeti svaki udarac sudbine i svako iskušenje koje Allah spusti na tebe.’’ Tada mu je Amr rekao: „Sinko, znaj da su se na tvog oca spustila tri musibeta odjednom: prvi je prekidanje svake mogućnosti da se čine dobra djela, drugi je gorčina smrti, a treći je rastanak sa najmilijim, a ovo treće je najlakše.’’ Zatim je rekao: „Gospodaru moj, naredio si, a ja sam se oglušivao o Tvoje naredbe, zabranio si, a ja sam kršio zabrane. Moj Allahu, Ti si Onaj koji oprašta i preko pogrešaka prelazi.’’
Muavija ibn Ebi Sufjan r.a. na samrti
Muhamedd ibn Sirin prenosi da se Muavija r.a. pred smrt teško razbolio, i plačući je govorio: „Gospodaru moj, Ti si u svojoj Knjizi rekao: „Allah neće oprostiti da Mu se neko smatra ravnim, a oprostiće manje grijehove od toga, kome On hoće.’’ (En-Nisa, 48.) Gospodaru moj, učini me od onih kojima ćeš oprostiti!’’
A u predaji koju prenosi Sufjan ibn Ujejne od Hišama, stoji da je Hišam rekao: „U smrtnoj bolesti Muavijene noge su izgledale kao suhe palmine grane. Okupljenim ljudima je rekao: „Šta je drugo dunjaluk osim ono što na trenutak okusimo i probamo. Tako mi Allaha, ne bih želio da više ostanem među vama ni tri dana.’’ Reklu su mu: „Vođo pravovjernih, ti ideš u susret Allahovoj milosti i zadovoljstvu.’’ Odgovorio je: „Ja idem u susret onome što Allah želi, a Allah me najbolje poznaje i zna da nisam bio od onih koji su bili popustljivi u vjeri.’’ (El-Muhtedarin)
Muhamed ibn Sirin prenosi da je Muavija r.a. na samrti uzeo grumen zemlje i rekao: „Allah te uništio kućo dunjalučka, u tebi sam živio dvadeset godina kao namjesnik, zatim dvadeset godina kao halifa, a evo šta sam na kraju u tebi dočekao.’’
Također se prenosi da je Muavija r.a. na samrti rekao: „Da bogdo nisam bio vladar ni jednog trena i da nisam osjetio slast dunjalučkog života! Bolje bi mi bilo da sam bio platno s kojim se pokrivaju konji, koje se, nakon što se podere, baci kao da ni postojalo nije.’’
Abdul-Melik ibn Mervan na samrti
Abdul-Aziz ibn Imran prenosi sljedeću predaju: „Kada je Abdul-Melik ibn Mervan bio na samrti, pogledao je kroz prozor svoga dvorca i vidio bijelioca platna kako svojim rukama pere i bijeli platno, pa je rekao: „Tako mi Allaha, volio sam da sam bio bjelilac platna koji svaki dan zarađuje svojim rukama onoliko koliko mu može biti za taj dan.’’ Kada je o tome obaviješten islamski učenjak Ebu Hazim, rekao je: „Hvala Allahu koji je učinio da vladari na samrti požele da budu na našem mjestu, a da mi na samrti ne poželimo biti na njihovom mjestu.’’ (El-muhtedarin)
Mufedal ibn Fudale prenosi da su neki ljudi tražili dozvolu da posjete Abdul-Melika ibn Mervana koji je bio teško bolestan. Nakon što im je dozvoljeno, ušli su kod njega i poselamili ga, a on im je rekao: „Došli ste mi u vrijeme kada sam sve bliži ahiretu, a sve dalji od dunjaluka. Prije nego što ste ušli, pokušavao sam se sjetiti svog dobrog djela u koje bih najviše mogao polagati nade na Sudnjem danu, pa se nisam mogao sjetiti ničeg boljeg od vođenja džihada na Allahovom putu. Upozoravam vas da ne ponižavate sebe čestim dolascima pred odvratne kapije vladarskih dvoraca.’’ (El-muhtedarin) Također se prenosi da su ga ljudi pitali dok je ležao na smrtnoj postelji: „Vođo pravovjernih, kako se osjećaš?’’ Odgovorio je: „Osjećam se baš onako kako je Allah dž.š. u Kur’anu objavio: „A doći ćete Nam pojedinačno, onakvi kakve smo vas prvi put stvorili, napustivši dobra koja smo vam bili darovali.’’ (En’am, 94.)
Omer ibn Abdul-Aziz na samrti
Mugire ibn Hakim prenosi da je Fatima bint Abdul-Melik, supruga Omera ibn Abdul-Aziza, kazala: „Kada je Omer ibn Abdul-Aziz bio na samrti, čula sam ga da govori: „Gospodaru moj, olakšaj im mojom smrću makar za trenutak!’’ A u danu u kojem je umro, izašla sam iz njegove sobe, i čula sam ga kako uči i ponavlja kur’anski ajet: „Taj drugi svijet daćemo onima koji ne žele da se na Zemlji ohole i da nered čine, a one koji se Allaha boje čeka srećan kraj.’’ (El-Kasas, 83.) Nakon toga se ušutio i nisam mogla čuti nikakav pokret niti glas iz njegove sobe. Zovnula sam Omerovog slugu Vesifa i rekla mu: „Pogledaj šta je sa vođom pravovjernih, da li možda spava ili…’’ Vesif je ušao u njegovu sobu, a onda je vrisnuo i potrčao do moje sobe. Ušla sam u Omerovu sobu i vidjela da je već bio preselio na ahiret. Prije nego je umro, sam se okrenuo prema kibli i jednu ruku stavio na usta, a drugu na oči.’’ (El-muhtedarin) U predaji od Amra ibn Kajsa, stoji da je jedna grupa muslimana posjetila halifu Omera ibn Abdul-Aziza dok je ležao na smrtnoj postelji, pa su mu rekli. „Vođo pravovjernih, želiš li nam nešto opručiti?’’ Rekao im je: „Čuvajte se i pripremajte za ono što je mene ovog trena snašlo, jer sigurno ni vas neće zaobići. Kada me spustite u kabur, malo me otkrijte i vidite šta sam od dunjaluka ponio.’’
Hišam ibn Abdul-Melik na samrti
Ishak ibn Omer Eš-Šejbani prenosi sljedeću predaju: „Kada je halifa Hišam ibn Abdul-Melik bio na samrti, oko njega se okupila njegova porodica i svi su plakali. On ih je pogledao, a zatim rekao: „Hišam vas je obilno častio dunjalukom, a vi njega obilno častite suzama. Hišam je vama ostavio sve što je sakupio od dunjalučkog bogatstva, a vi njemu ostavljate samo breme onoga što je uradio. O, užasnog li konačnog boravišta za Hišama, ako mu ne bude oprošteno!’’
Harun Er-Rešid na samrti
Kada je Harun Er-Rešid bio na samrti, naredio je slugi Mesruku da mu donese ćefine u koje ga misle zamotati nakon smrti. Zatim mu je naredio da iskopa kabur, pa kad je Mesruk završio s kopanjem, odnio je halifu Haruna Er-Rešida do kabura. Halifa je sjeo pored kabura i promatrao ga, a zatim je proučio kur’anski ajet: „Bogatstvo moje mi nije od koristi, snage moje nema više!’’ (El-Hakka, 28-29.) I dugo je plakao. U drugoj predaji stoji da je Harun Er-Rešid na samrti izgovorio ove riječi: „O Ti čija vlast ne prestaje, oprosti onome čija vlast je prošla!’’ (El-muhtedarin)
Mu’tesim ibn Harun Er-Rešid na samrti
Prenosi se da je abasijski halifa i sin Haruna Er-Rešida, Mu’tesim, na samrti govorio: „Da sam znao da je život ovako kratak i da će ovako brzo proći, nikada ne bih radio ono što sam uradio.’’
Abdul-Aziz ibn Mervan na samrti
Ibn Ebi Mulejke je rekao: „Bio sam prisutan kada je Abdul-Aziz ibn Mervan bio na samrti i čuo sam ga kada je rekao: „Teško meni, da sam bogdo u zaborav pao, da sam barem bio tekuća voda koja koristi ljudima, ili zeleno rastinje, ili da sam barem bio čoban koji je čuvao stada po hidžaskoj pustinji.’’
Riječi vladara, kraljeva i drugih moćnika na samrti, najbolje svjedoče o tome da se tada i oni koji su vladali ljudima na zemlji, čak i oni koji su bili nasilnici, koji su se ponašali kao da su oni gospodari, predaju Allahovoj odredbi, potpuno bespomoćni, strahuju od Allahove kazne i nadaju se Njegovoj milosti i oprostu. Njihove riječi su opomena svakom razumnom čovjeku i one su svjedok bezvrijednosti dunjaluka i njegovog nestanka i čovjekove malenkosti i bespomoćnosti kada smrt nastupi i kada mu Melek smrti u zijaret dođe.
Autor: Muhamed Nasirudin El-Uvejd
Saff, br. 245-246