Priredio: Bilal Dervišić
Laž i varanje su najlošije i najružnije osobine, stoga je nemoguće da vjernik, čije je srce Allah, dželle dželaluhu, prosvijetlio, bude okarakteriziran ovim osobinama. Otuda je nezamislivo da se ovim osobinama okarakterizira učenik kojeg meleki natkriljuju, zadovoljni njegovim putem stjecanja znanja, i koji nastoji da stekne nešto od Poslanikovog, sallallahu alejhi ve sellem, nasljedstva!!
Rekao je Allah Uzvišeni: ”O vjernici, Allaha i Poslanika ne varajte i svjesno međusobne emanete ne poigravajte.”
Znanje je emanet i odgovornost koje treba nositi i dostaviti iskreno i bogobojazno, strogo vodeći računa da se Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, ne pripišu postupci ili riječi koje nije prakticirao. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upozorio je na opasnost laganja i nemarnosti u prenošenju tuđih riječi.
❀ Bilježi imam Buharija od Alije, radijallahu anhu, da je rekao: ”Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao je: ”Nemojte lagati na mene, jer ko slaže na mene sigurno će ući u Vatru”, a u drugoj predaji stoji: ”Nek pripremi sebi mjesto u Džehennemu.”
Shodno tome, svaki stjecatelj znanja nastojat će pridržavati se istine tokom stjecanja i prenošenja znanja drugima, a isto tako neće odbacivati nijedan ispravan vjerski propis ni pitanje, pa makar se to ne podudaralo sa njegovim željama. Ako u određenom trenutku ne bude znao neko pitanje, a zatim naknadno sazna za ispravan odgovor, u tom slučaju, bez imalo odugovlačenja, prihvatit će ispravno mišljenje.
❀ Bilježi Taberani od Ibn Abbasa da je rekao: Rekao je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: ”Savjetujte se u znanju, jer vaša prevara u znanju teža je od prevare u imetku, a doista će vas Allah pitati o tome na Sudnjem danu.”
U vezi s tim, učenicima se zamjera brzopletost u davanju fetvi i to na osnovu pukog čitanja određenih šerijatskih propisa, gdje neki smatraju da su postali sposobni davati fetve i ispravljati stavove učenjaka ili ih odbacivati.
Naše prve generacije, i pored svog velikog ugleda i znanja, bile su izuzetno precizne i oprezne po pitanju davanja fetvi iz straha da ne pogriješe ili da o Allahu, dželle dželaluhu, kažu nešto neosnovano ili da pripišu šerijatu što nije od njega..
❀ Jedne prilike neki je čovjek došao kod Ebu Bekrovog unuka Kasima i pitao ga nešto, pa mu je Kasim rekao da ne zna, a čovjek mu je rekao: ”Ja sam došao do tebe i ja ne znam za drugog.” Kasim mu je odgovorio: ”Ne gledaj u dužinu moje brade i mnoštvo ljudi oko mene, Uzvišeni Allah mi je svjedok da ne znam”, a zatim mu je rekao: ”Da mi se jezik odsiječe draže mi je nego da kažem nešto što ne znam!” (Edebul-mufti vel-mustefti, 78)
❀ Sufjan ibn Ujejne rekao je: ”Najsmjeliji ljudi u davanju fetvi su oni koji imaju najmanje znanja.” (Edebul-mufti vel-mustefti, 78)
❀ Prenosi se da je Hejsem ibn Džemil rekao: ”Gledao sam Malika ibn Enesa kako je upitan o 48 mes’ela, pa je za 32 odgovorio da ne zna.” (Edebul-mufti vel-mustefti, 79)
❀ Prenosi se od imama Malika da je rekao: ”Kada je ashabima bilo teško da odgovaraju na pitanja – a nijedan od njih ne bi odgovorio dok ne bi upitao drugog za mišljenje, i pored ispravnosti dara i čistoće kojom su bili nadareni – a šta tek da kažemo za nas čija su srca pokrili grijesi.” (Edebul-mufti vel-mustefti, 80)
Kada ovako nešto kaže imam Malik o sebi i u svoje vrijeme, pa kakvo je tek danas stanje, a neki od nas se hvališu savršenstvom u znanju i da je dosegao njegov cilj i vrhunac!!
❀ Imam ibn Salah pojasnio je da fetva bez znanja vodi do skretanja i laži u pitanjima propisa o halalu i haramu, a na onoga ko ju je izrekao odnose se riječi Uzvišenog: ”I ne govorite neistine jezicima svojim: ovo je halal, a ovo je haram, da biste tako o Allahu neistine iznosili. Oni koji o Allahu govore neistine – neće uspjeti, kratko će uživati i njih će strašna patnja čekati.”
❀ Ovaj ajet dovoljan je svakome ko posrne u svojoj fetvi i ustvrdi za nešto što je haram da je halal, ili za halal da je haram, i tome slično. (Edebul-mifti vel-mustefti, 78)
Imajući u vidu navedene činjenice, neophodno je ukazati na neka pravila koja će učenika udaljiti od varanja i laži:
1- Budnost i pažnja prilikom stjecanja znanja
Povjerenje zahtijeva od učenika da bude budan i oprezan prilikom učenja i slušanja od učenjaka kako ne bi pogrešno razumio neko pitanje ili propis i da mu to tako ostane u sjećanju, a poslije da to tako prenosi od svog učitelja i njemu to pripisuje, a on to nikada nije rekao. Mnogi učenici padaju u ovakve greške i govore: ”Čuo sam tog i tog da je to i to rekao”, a on ustvari tako nije rekao, nego je problem što je on to pogrešno shvatio i na takvog se odnose riječi: ”Ja mu kažem Zeid, a on čuje Amr; napiše Bekr, a pročita Bedr”.
2- Vraćanje istini kada se greška objelodani
Ostavljanje pogreške je pohvalna vrlina u svim stvarima, a posebno ako se to odnosi na propise halala i harama na kojima se zasniva ljudski život.
Učenik ponekad upada u pogrešku zbog slabog poznavanja šerijatskih znanosti i nepotpunog sagledavanja šerijatskih propisa i fikhskih dokaza, pa kada nešto kaže, a poslije se ispostavi drugačije, treba da požuri popraviti svoje riječi i pojasniti istinu ljudima, bez imalo ustručavanja.
Naše prve generacije, pored obilnog znanja koje su imale, korigirale su svoje stavove kako bi im se obznanilo da je istina drugačija i ne bi im to bilo teško, niti bi se tvrdoglavo držali svojih stavova, već bi objasnili ljudima pogrešku u kojoj su bili.
❀ Imam Malik kazuje da je Ibn Hurmuz davao malo fetvi i mnogo se čuvao, često bi rekao čovjeku fetvu po nekom pitanju, pa bi poslao po njega da se vrati i obavještavao bi ga drugačije od onoga što mu je rekao. (El-Fekih vel-mutefekkih, 2/220)
❀ Hasan ibn Zijad je jedne prilike bio upitan o nečemu pa je pogrešno odgovorio a nije poznavao onog koji ga je pitao, pa je iznajmio telala da viče: ”Hasan ibn Zijad je upitan tog i tog dana o tome i tome pa je pogriješio, a onaj ko je upitao Hasana ibn Zijada, neka mu ponovo dođe.” Tako je čekao danima a nije fetve izdavao sve dok nije sreo onoga kome je pogrešno fetvu izdao, pa ga je upoznao da je pogriješio i da je tako i tako ispravno. (El-Fekih vel-mutefekkih, 2/221)
❀ Imam Adžiri savjetovao je svoje učenike govoreći im da kada neko od njih bude upitan o nečemu što ne zna, neka se ne stidi da kaže ”ne znam”, a ko da fetvu po nekom pitanju pa sazna da je pogriješio, ne treba da se ustručava u korigiranju, a ako nešto rekne, pa neko znaniji ili učen kao on, na to dadne repliku, ukazujući da je istina drugačija, treba da korigira svoje riječi, da mu se zahvali na tome i da zamoli Allaha, dželle dželaluhu, da mu dadne svako dobro. (Ahlamul-ulema, 37)
3- Čuvanje od prevare na ispitima i u naučnim radovima
Najveća nesreća i opasnost je da čujemo kako se neki učenici šerijatskih znanosti u toku svog školovanja u školama, koledžima i na univerzitetima, ne ustručavaju od prevare na ispitima prepisujući od svog kolege ili sa papirića koji su sakrili u svome džepu, ili slično tome, prepisujući tačne odgovore pa na osnovu toga dobiju bodove koji im omoguće dobre rezultate ili prolazni uspjeh, te tako dođu do diplome i okite se naučnom titulom, a poslije toga predvode grupe učenika u podučavanju vjerskih znanosti.
Neke od njih šejtan navodi da varaju i u pripremi disertacija sa kojima će steći zvanje magistra ili doktora pa prepisuju mnoga poglavlja ili mnoge stranice iz tuđih knjiga a da ne spomenu njihov izvor nego to pripisuju sami sebi, ili čak ništa i ne poduzimaju, nego traže od drugih da im napišu disertaciju za određeni novčani iznos, a poslije ih predaju kako bi stekli naučno zvanje osvanuvši među ljudima kao pouzdani znanstvenici u poučavanju sinova ovog ummeta.
Gdje su ovakvi u odnosu na iskrenost učenjaka, njihovu strpljivost, nespavanje i žrtvovanje u traženju znanja?!
Da li ovakvi misle da je isticanje sa znanjem i varanje ljudi sa lažnim titulama ono od čega će imati koristi? Doista je emanet ukras nauke i njena duša koja joj daje čiste i ukusne plodove. Ako pogledaš učenike, lahko ćeš između povjerljivog učenika i njegovog kolege prevaranta uočiti veliku razliku. Prvog ćeš vidjeti na položaju okruženog ozbiljnošću, a korist ljudima od njega se povećava, a vidjet ćeš drugog na prezrenu položaju od kojeg su misli učenika odsutne i malo ko uzima od njega.
Čovjeka koji stoji po strani nauke i nema u sebe povjerenje, ljudi gledaju sa omalovažavanjem i njihovo povjerenje u njega se gubi, jer emanet nije riječ koja se izgovori, nego je emanet put koji izvire iz čiste duše i on je izvor života ummeta i osnova njegove veličine. (Resailu ihlas, 1/15)
Iz serijala: ”Vrline stjecatelja znanja”