Priredio: Bilal Dervišić
Napose, postoje i druge vrline kojih se učenik treba pridržavati, kako bi bio odgojen u duhu islama koji podstiče na poštivanje učenjaka i mjesta učenja. Neke od tih vrlina su sljedeće: 1- Kada učenik čuje od svog učitelja hadis i šerijatsko pitanje koje poznaje,
tada ne treba da učestvuje sa učiteljem u navođenju njihove predaje, već će šutjeti i slušati. Prve generacije muslimana razumijevale su važnost ovoga segmenta iz oblasti stjecanja nauke, kao što se spominje u mnogim predajama:
❀ Muaz ibn Seid rekao je: ”Bili smo kod Ata’a b. Ebi Rebaha kada je neki čovjek naveo jedan hadis, a drugi čovjek mu se suprotstavio u tom hadisu. Tada je Ata’ rekao: ‘Neka je Uzvišen Allah, dželle dželaluhu! Kakvo je ovo ponašanje? Kakva su ovo shvatanja? Ja slušam hadis od čovjeka a znam bolje od njega, pa im pokazujem svojim primjerom kao da ja ne znam ništa bolje od njega.”’ (El-Džamia, 1/200)
❀ Halid ibn Safvan rekao je: ”Kada čuješ muhaddisa kako citira hadis koji ti si prije čuo, ili spominje vijest koja ti je poznata, nemoj učestovati sa njim u tome želeći da pokažeš prisutnima da to već znaš, jer je to brzopletost i loše ponašanje.” (El-Džamia, 1/201)
2- Zabrana o prevelikom raspravljanju u nauci
Raspravljanjem o znanju u većini slučajeva dolazi do svađa, isticanja, mržnje i lošeg mišljenja o učenjacima, napadanja i optuživanja, zato je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upozoravao na štetnost raspravljanja, osim ako je na najljepši način, kao što bilježi Tirmizi od Ebi Umameta da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: ”Nijedan narod nije zalutao nakon što je bio na pravom putu a da nije iskušan sa raspravljanjem.”
❀ U vezi s tim, neki iz boljih generacija muslimana su rekli: ”Kada Allah, dželle dželaluhu, želi Svome robu dobro, otvori mu vrata rada, a zatvori vrata raspravljanja, a kada Allah, dželle dželaluhu, želi robu zlo, zatvori mu vrata rada, a otvori vrata raspravljanja.” (Fadlul-ilmis-selefi alel-halefi, 86)
❀ Rekao je Malik, Allah, dželle dželaluhu, mu se smilovao: ”Licemjerje u znanju čini srce okrutnim i nasljeđuje vrijeđanje.” (Fadlul-ilmis-selefi alel-halefi, 88)
❀ Hasan el-Basri čuo je jednom prilikom ljude kako raspravljaju, pa je rekao: ”Ovim ljudima dosadio je ibadet, govor im je bezvrijedan, smanjila im se bogobojaznost pa pričaju.” (Fadlul-ilmis-selefi alel-halefi, 89)
❀ Imam Ibn Redžeb el-Hanbeli rekao je: ”Mnogi iz mlađih generacija su iskušani ovim i oni misle da je onaj ko mnogo priča, mnogo raspravlja i koji ima mnogo suparnika u vjerskim pitanjima – učeniji od onoga koji nije takav. Ovo je potpuno neznanje, jer znanje nije mnoštvo predaja, niti mnoštvo stavova, već je znanje svjetlo koje pada u srce, a rob njime razumijeva istinu i razlikuje istinu od laži.” (Fadlul-ilmis-selefi alel-halefi, 94)
❀ Imam Ebu Bekr el-Adžiri, nakon što je upozorio na licemjerje u znanju i mnoštvo rasprava, rekao je: ”Ako neko upita što će raditi sa znanjem koje mu je nejasno, reći će mu se: Ako želi da se poduči znanju koje mu je nejasno, otići će učenjaku za kojeg zna da svojim znanjem želi Allahovo zadovoljstvo i pitat će ga kao onaj koji želi korist dajući mu do znanja da je njegova rasprava sa njim rasprava onoga koji traži istinu, a ne rasprava da se pobijedi, a sebe će prisiliti na pravednost u toj raspravi.” (Ahkamul-ulema, 41)
❀ O ovome je imam Šafija rekao: ”Nikada ni sa kim nisam raspravljao a da nisam želio da on pobijedi, istinu rekne i bude njome nadahnut, da bude pod Allahovim nadzorom i zaštitom i ni s kim nisam raspravljao a da mi nije bilo svejedno da li će Allah iznijeti istinu mojim ili njegovim jezikom.” (El-Fekih vel-mutefekkih, 2/26)
❀ Imam Ibnul-Dževzi, upozoravajući na Iblisova zavođenja učenjaka i učenika preko pitanja-raspravljanja, rekao je: ”Nekima se objelodani istina preko suparnika, ali se ne vraća i teško mu je prihvatiti da je istina na suparnikovoj strani, pa onda nastoji da mu odgovori svim svojim znanjem i pokaže da je on na istini. Ovo je najružnija stvar zato što je rasprava postavljena da se dokaže istina. A rekao je Šafija: ‘Nisam raspravljao ni sa kim ko je odbacio dokaz a da nije izgubio vrijednost u mojim očima i nisam raspravljao ni sa kim ko je prihvatio dokaz a da ga nisam zavolio.” (Telbisu iblis, 120)
3- Zabrana sofizma
Pitanje je ključ znanja i zato učenik koji poznaje svoje mogućnosti i poštuje ulemu, nastoji da se drži lijepog ponašanja prilikom pitanja. On pita samo kada želi nešto da nauči, razumije i da dođe do istine. Postoje oni koji mnogo pitaju učenjake, ne da bi saznali, već sa ciljem da onemoguće odgovor kako bi ulema posrnula, da pokažu njihovu nemoć i da, iz mržnje i zavisti, umanje njihov ugled među ljudima.
❀ Bilježi Ebu Davud od Muavije, radijallahu anhu, da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, zabranio da se postavljaju zamršena pitanja.
Ulema je upozorila da se odgovara ovakvima ili da se bude naklonjen njima jer su oni glupaci, ahmaci, koji ne zaslužuju odgovor.
❀ Imam Gazali rekao je: ”Čije pitanje i prebacivanje bude iz zavisti i mržnje kad god mu odgovoriš najljepšim, najrječitijim i najjasnijim odgovorom, to će mu samo povećati mržnju, neprijateljstvo i zavist. Zato je najbolji način kako se ne bi zamarao odgovarajući mu, da se okreneš od njega i da ga ostaviš u njegovoj bolesti.” (Ejjuhel-veled, 138)
Kaže Allah Uzvišeni: ”Zato se ti okani onoga koji Kur’an izbjegava i koji samo život na ovom svijetu želi.”
❀ Imam Nevevi rekao je: ”Onaj koji pita i silom hoće da mu se odgovori ili onemogući ispravan odgovor svojim sofističkim pitanjem, ne zaslužuje ga.” (El-Medžmua, 1/39)
Učenik je uzvišeniji od toga da padne u zamke šejtana kako bi preko nekih naučnih pitanja našao način da dođe do ličnih interesa preko nekog alima ili svoje braće iz reda učenika. Zato su se naši dobri prethodnici udaljavali od upuštanja u zamršena pitanja koja se neće možda nikada dogoditi, iz straha da upuštanje u takva pitanja ne bude put isticanja, raspravljanja i upadanja u neprilike.
❀ Bilježi imam Adžiri da bi Haridže ibn Zejd ibn Sabit, kada bi bio upitan o nečemu, rekao: ”Da li se to desilo?”, pa ako bi mu rekli da nije, ne bi im odgovorio, a ako bi rekli da se dogodilo, odgovorio bi im. (Ahkamul-ulema, 76)
❀ Zatim je imam Adžiri zabilježio upozorenje na opasnost istraživanja i raspravljanja u pitanjima s kojima se neki bave kako bi navodili jedni druge na pogrešku ili tražili jedni drugima greške. On im je objasnio da prvi muslimani nisu jedni drugima tražili greške niti su željeli da jedni druge navode na greške, već su bili razumom obdarena ulema. Govorili su o nauci savjetujući druge, pa je Allah dao da se drugi okoriste njihovim znanjem. (Ahkamul-ulema, 77)
4- Zabrana vrijeđanja učenjaka
Šejtansko došaptavanje nekim učenicima ogleda se u upuštanju u ogovaranje pojedine braće ili vrijeđanja nekog alima ili daije, zato što se ne slaže sa njihovim mišljenjem, a to možda bude po pitanju samostalnog rasuđivanja gdje se tolerira razilaženje. Neki se možda i pretvaraju u svojoj dovi pokazujući sažaljenje prema njemu govoreći: ”Jadnik je taj i taj, iskušan je tim i tim, ili pogriješio je u tome i tome, da nas Allah, dželle dželaluhu, sačuva od takvog poniženja.” (Telbisu Iblis, 117)
Zato je za učenika važno da se nauči ponašati u situacijama kada se susreće sa suprotnim mišljenjima, da se navikne na ljubav prema svojoj braći u islamu i da ih ne vrijeđa zbog različitog naučnog stava.
On treba da poštuje tuđe mišljenje, raspravljanje na osnovu mišljenja na naučni način izgrađujući međusobnu ljubav i pažnju, i da to bude put kojeg će se uvijek držati i od kojeg neće nikada odstupiti. Žalosno je da razilaženje u mišljenjima dovodi do ličnih principa i samopodržavanja, lošeg ponašanja u raspravi i dozvoljavanja da se napada na čast muslimana, a posebno učenjaka, i da se istražuju njihove pogreške i traže njihovi posrtaji. (Edebul-hilaf, 10)
❀ Bilježi imam Nevevi od hafiza Ibn Asakira da je rekao: ”Znaj, brate, Allah, dželle dželaluhu,da nas uputi prema Svome zadovoljstvu i učini nas od onih koji Ga se plaše i boje istinskom bogobojaznošću, da su tijela učenjaka zaštićena, a Allahov zakon za one koji ukaljaju njihovu čast je poznat, a onoga koji uprlja svoj jezik klevećući ih, iznoseći njihove mahane i manjkavosti, Allah, dželle dželaluhu, iskušat će sa smrću srca prije nego što umre.”
Kaže Uzvišeni Allah: ”Neka se pripaze oni koji postupaju suprotno naređenju Njegovu, da ih iskušenje kakvo ne stigne ili da ih patnja bolna ne snađe.” (Et-Tibjanu fi adabi hameletil-Kur’an, 21)
Iz serijala: ”Vrline stjecatelja znanja”