Priredio: Nedim Botić
Nalazio sam se u mesdžidu, gdje sam predvodio ljude u namazu. Bilo je doba ikindije, kad je u mesdžidu bilo veoma malo ljudi. Jedan istetovirani mladić je došao kako bi obavio namaz. Njegovo tijelo su u potpunosti prekrivale tetovaže, počev od prstiju na rukama, pa sve do vilice. I kad takav neko ušeta u džamiju, koja je obično prva reakcija ljudi? Postanu nervozni i dohvate telefon, jer pretpostavljaju da će se desiti neki belaj.
Proučen je ikamet, i ljudi su se počeli ravnati u saffove. Prije samog namaza sam prišao mladiću i poselamio ga. A nakon namaza sam ga upitao: „Es-selamu alejkum, brate. Nisam te ovdje prije vidio.“ „Tek sam se prošle sedmice doselio u ovaj kraj, i tako sam čuo i za mesdžid. Danas sam došao nakon posla, da obavim namaz.“ I tako samo se upoznali.
Ispričao mi je svoju priču.
Mladićeva porodica je inače iz Tajlanda, iz istočne Azije. Njegov dajdža je u Kaliforniji bio upleten u lanac kriminala i krijumčarenja droge. Učestvovao je u mnogim nedjelima. Dok je odrastao, majka ga je pokušala sačuvati od toga svega, ali je naposljetku s 14 godina i on postao član bande. Napustio je školu i počeo s preprodajom droge i pljačkanjem ljudi. Do njegove 23 godine, već je dva puta bio u zatvoru. A tada su ga uhapsili i po treći put. U Kaliforniji inače vlada zakon da ako te uhapse tri puta, gotovo je. Dobijaš doživotnu.
Mladić dalje kazuje: „To veče sam sjedio u zatvorskoj ćeliji a ujutro me čekalo saslušanje pred sudijom. U tom sam momentu shvatio da mi je to treći put da me hapse. Moj život je završen. Imam 23 godine i moj je život završen. To me je duboko pogodilo.
Nisam znao šta da radim i osjetio sam se bespomoćno, pa sam pao na sedždu. Svoje sam lice položio na zemlju. To je bila prva moja sedžda nakon skoro 10 godina, još iz vremena kada sam s majkom išao u mesdžid.
Nakon što sam učinio sedždu, moj se je život promijenio. Tu sam noć proveo plačući i dovio sam Allahu: „O Allahu, znam šta sam uradio s svojim životom, Pruži mi još jednu priliku da se popravim. Promijenit ću se u cijelosti. Osjetio sam da bih tada trebao i da odlučim šta ću uraditi s svojim životom, ako me Allah spasi belaja. Sjetio sam se jedine želje moje majke dok sam ja bio mali. A njen san je bio da ja postanem hafiz Kur’ana. Sjetio sam se svoje majke i koliko sam je povrijedio.
I rekao sam: „Allahu, ako me oslobodiš ove muke, ja ću postati hafiz Tvoje Knjige.“
Ujutro su me izveli pred sudiju, a moja je majka plakala gledajući me. Sudija je pogledao u moj dosije, zatvorio ga i upitao me: „Ako bih te ja sad oslobodio, šta bi ti radio?“
Rekoh: „Čudno je da me to pitate, jer sam se sinoć pokajao od svega što sam radio. Odlučio sam da ću promijeniti svoj život i da ću izučavati svoju vjeru i Kur’an, te se posvetiti tome da budem dobra osoba.“
Sudija reče: „U redu. Ovaj se slučaj i optužbe odbacuju. Optuženik je slobodan.“
Izašao sam s majkom i rođacima iz sudnice, a majka još nije mogla doći k sebi od iznenađenja. Upitao sam je koliko ima novca kod sebe. Reče oko 40-50 dolara. Upitao sam i rođake, pa sam skupio oko par stotina dolara. Rekao sam im da me odvezu do autobuske stanice. Ukrcao sam se na bus i otputovao da najbližeg grada u kojem ima veći islamski centar. Raspitao sam se gdje ima kurs učenja hifza. Dali su mi adresu drugog centra u jednom drugom gradu, pa sam se odmah uputio tamo. Od imovine nisam imao ništa, osim odjeću na svojim leđima.“
Ovaj mladić je tada imao 23 godine. Nije znao čak ni osnove sufare, a kamoli tedžvid. Sufaru, tedžvid i kompletan hifz je završio za 8 mjeseci. Postavio sam ga da nam predvodi namaze i čuo sam njegovo učenje. Predivno uči, mašaAllah. A danas, nakon više godina, on je suprug i otac. A i njegova djeca uče hifz.
Pogledajmo kakvu prošlost neki ljudi nose, a kakvi samo mogu da postanu.
____________________________________________________
Ovu priču koju je njemu lično ispričao taj mladić prenosi šejh Abdun-Nasir Jangda u jednom svom predavanju