Priredio: Nermin Avdić
Od Ebu Hurejre, radijallahu anhu, se prenosi da je rekao: „Kazao je Allahov poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: ‘Od lijepog islama čovjeka je ostavljanje onoga što ga se ne tiče.‘“
Hadis je hasen, a bilježe ga Tirmizi i drugi ovako.
1. Biografija ashaba koji prenosi hadis
To je Ebu Hurejre, a njegovo ime je Abdurahman ibn Sahr, radijallahu anhu. Njegova biografija je spomenuta u komentaru 9. hadisa: : “Ono što sam vam zabranio klonite ga se, a ono što sam vam naredio uradite koliko možete…”
2. Komentar hadisa
U vezi ovog hadisa postoji razilaženje učenjaka u vezi njegove vjerodostojnosti. Imam Nevevi ga je ocijenio kao hasen, mada mnogi učenjaki smatraju da je daif (slab).
Razlog slabosti hadisa je činjenica da je vjerodostojno prenešeno od Alij ibnul–Husejna od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, kao mursel tj. hadis koji tabiin prenosi direktno od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, bez spominjanja ashaba, a mursel je jedan od vrsta daif–hadisa.
Dakle, većina učenjaka smatra da je ovaj hadis prenešen mursel–predajom.
Međutim, pored toga što je hadis daif, učenjaci su se složili da ovaj hadis spada u temeljne hadise u vezi ahlaka (islamskog ponašanja).
Kao što smo spomenuli na početku komentara 40 Nevevijevih hadisa da postoje temeljni hadisi u vezi islamskih propisa, a to su: „Djela se vrednuju prema namjerama…“, „Halal je jasan a haram je jasan…“, „Vjera je savjet…“, „Ko uradi djelo koje nije od nas takvo je odbačeno“, tako postoje hadisi koji su osnovni po pitanju ahlaka, a to su: „Ko vjeruje u Allaha i Sudnji dan neka govori dobro ili neka šuti“, „Ne srdi se“, „Neće niko od vas vjerovati sve dok ne bude želio svom bratu ono što želi sebi“ i ovaj hadis o kojem govorimo.
To znači, da svi adabi i etika lijepog ponašanja ima osnovu u ova četiri hadisa.
Pitanje: Da li postoji islam koji je dobar i islam koji nije dobar?
Odgovor: Naravno da ne postoji islam koji nije dobar, nego postoji musliman koji nije dobar, jer islam je upotpunjen.
Stoga, u hadisu se govori o čovjeku, a ne o islamu.
من حسن إسلام المرء
Znači, kod čovjeka dolazi do izražaja ispoljavanje ljepote njegovog islama ili njegova ružnoća. Pa možemo primjetiti da Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nije spomenuo da je od lijepog islama čovjeka onaj koji mnogo obavlja namaz, hadž, post ili sl. nego da se ostavi ono što nas se ne tiče.
Sličan primjer je hadis u kojem se spominje da je čovjek rekao Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, da ima mnogo propisa u islamu pa da ga posavjetuje šta da radi. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mu reče nešto neočekivano:
(لا يزال لسانك رطبا لذكر الله)
“Neka ti tvoj jezik stalno bude vlažan od spominjanja Allaha.”
Kada bi nas neko pitao da mu oporučimo nešto najvažnije u vjeri, mnogi bismo spomenuli: namaz, post, zekat i hadž, međutim, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je postupio drugačije.
Zato je zanimljivo zaustaviti se na značenjima ovakvih hadisa u kojima nešto što smatramo gotovo nevažnim i što nam ne pada na um je, ustvari, najvažnije u životu, kako nam preporučuje Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, a to je veza sa zikrom (spominjanjem Allaha Uzvišenog) kroz namaz, post, hadž i ostale ibadete.
Kratko rečeno, želi Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, da ljubav u čovjekovom srcu bude ogromna. Zato je preporučio da mnogo spominje Allaha Uzvišenog jer ko Ga puno bude spominjao zavoljet će Ga, a ko Ga zavoli takav neće imati problema sa namazom, postom, zekatom niti hadžom. Ako zavoli Allaha takav neće biti nemaran po pitanju harama bilo koje vrste.
Kada zavoli Allaha takvom čovjeku nema potrebe govoriti da je nešto obaveza ili zabranjeno, nego takav se uzdiže na veće stepene od toga a to je rad dobrovoljnih ibadeta i ostavljanje svega što je pokuđeno, pa čak ponekad ostavit će rad dozvoljenih radnji kako bi se sačuvao od harama.
Stoga, poduči čovjeka da zavoli Allaha na ispravan način, a zatim ga ostavi, naći će ispravan put do Njega.
Druga činjenica koja je spomenuta u hadisu je ostavljanje onoga što nas se ne tiče. Možda će neko reći: „Samo to, ništa više“ i sl. ali trebamo znati da je to zaista teško.
Navodi se da su naši prethodnici nakon što bi došli u pozne godine života, pred smrt, upravo spomenuli da su se borili sa jednom stvari 20 godina, pa kada su upitani šta je to, kazali su: „Da ostavim ono što me se ne tiče.“
Neka svako sebe analizira od kako se probudi iz sna ujutro sve do noći kada ide na spavanje šta je sve uradio u toku dana, pa će vidjeti različite radnje od kojih su mnoge one koje nas se upravo ne tiču, od kojih nema nikakve koristi.
Međutim, to je samo ono što je s vanjske strane vidljivo, ali je to mnogo dublje pitanje. Kako?
Pa, ako ti Allah želi dobro podarit će ti da se zabaviš svojim životom, svojim propustima tako da nećeš imati vremena niti prilike da se baviš tuđim mahanama i nedostacima.
To znači, kada spoznaš da imaš problema sa određenim farzovima (obavezama) kao što je namaz, post, dobročinstvo i sl., te propusti vezani za nedostatke u smislu rada određenih harama tada ćeš se zabaviti sa sobom da to popraviš.
Kada imaš problematike u vezi dobrovoljnih ibadeta podrudit ćeš se da to popraviš, kao što je npr. noćni–namaz, sadaka, dobrovoljni post i sl. te ćeš se maksimalno potruditi da popraviš to svoje stanje.
U tom provođenju vremena u popravljanju svog stanja nećeš imati vremena baviti se tuđim nedostacima.
Takav je primjer bolesnika na postelji koji se samo brine o sebi i svom stanju i izlječenju, onaj koji traži znanje takođe o stjecanju znanja jer on nema vremena se baviti tuđim mahanama, dakle brine se o sebi i kako će to na najbolji mogući način ostvariti, te nema vremena misliti o drugima na negativan način.
Zato oni koji se bave traženjem tuđih grešaka i objavljivanjem u javnosti jasno pokazuju da spadaju u skupinu ljudi koji su spomenuti u ovom hadisu jer svoje vrijeme troše na takav negativan način gdje se brinu za druge a zapostavljaju sebe. Kada bismo pitali takvog čovjeka: „Kada si ustao u noći i klanjao, učio Kur’an, kada si pročitao korisnu knjigu, kada si obavio neki društveni posao…“ ne bi imao pozitivan odgovor upravo zbog svoje zauzetosti istraživanjem tuđih mahana, nema vremena za pozitivnim vrijednostima zbog toga.
Zašto se kaže u hadisu: „ostavljanje onoga što ga se ne tiče“?
Zato što kada dođe Sudnji dan i polaganje računa, Allah Uzvišeni te neće o tome pitati, neće te pitati da nabrajaš ko je bio kojeg pravca, menhedža, mezheba, ko je pripadao toj i toj grupaciji…nego će te pitati samo o tebi lično, o tvom životu u šta si ga potrošio, o mladosti u šta si je proveo, o imetku kako si ga zaradio i u šta si ga potrošio, o znanju kako si postupao po njemu.
U kaburu će čovjek biti takođe pitan: „Ko je tvoj gospodar, koja ti je vjera i ko ti je poslanik?“
Stoga, treba se ostaviti pitanja: “Kojeg je mezheba taj i taj, kakva mu je akida, kojoj grupaciji pripada” i sl. nego je od lijepog islama čovjeka i od ispravnog razumijevanja da radi ono što će mu koristiti tada kada bude odgovarao.
Takođe hadis podrazumijeva da čovjek radi sve ono što će mu povećati stepene kod Allaha Uzvišenog, tako da je pogrešno kada se čovjek uputi u sticanje islamskog znanja, u da’vetske aktivnosti i sl. da se bavi tuđim radom, u smislu: „Ako ja uradim na ovaj način, kako li će taj i taj uraditi“?
Što je svakako pogrešno jer treba čovjek da se bavi svojim radom jer želi služiti vjeri islamu a ne želi se negativno natjecati sa svojom braćom i sestrama.
Međutim, šejtan ne miruje nego ubacuje svoje spletke i zavađa ljude preko zavisti i ljubomore među muslimanima, tako da se neki ljudi stalno u poslovima porede sa drugima i na taj način uništavaju sebi život. Kako?
Npr. “On otvorio firmu a ja nisam, pa i ono što sam imao propalo je”,
“On se upisao na fakultet, a ja nisam uspio”,
“On svoje dijete upisao u školu, a ja svoje nisam uspio”,
“On se oženio a ja nisam, on živi sretno i zadovoljno sa svojom porodicom a ja stalno u problemima”,
“On oženio drugu ženu, a ja siromah nemam ni jedne” i tako u nedogled poredeći se sa drugim ljudima uništava sebi život a da samo razmisli koliko mu je Allah dao blagodati ne bi tako postupao.
Ali, kako će razmisliti kad se samo bavi tuđim životima?
I zato trebamo znati da je ostavljanje onoga što nas se ne tiče jedna od najtežih stvari, a možemo to primjeniti u praksi na način kada budemo u društvu, te ljudi počnu pričati, tada ćemo i mi pričati ako je korisno, a ako je nešto od čega nema nikakve koristi ostavit ćemo i tako postupiti po ovom hadisu.
Zato kaže Hasan el–Basri, rahimehullah: „Od znakova da se Allah okrenuo od roba (da Ga ne zanima i da brine o njemu i sl.) je da ga zabavi s onim što ga se ne tiče.“
Ovaj hadis nam je vaga da vidimo ko je teži, naravno ne u kilogramima, nego tome ko je ljepšeg islama, a ljepšeg islama je onaj ko ostavi onoga što ga se ne tiče i radi ono od čega ima koristi, pa će na taj način zabaviti se sobom te učiti, raditi, popravljati svoje stanje i stanje drugih naređujući na dobro a zabranjivajući zlo, shodno mogućnosti.
Spominje se od naših ispravnih prethodnika da su rekli: „Onaj ko se zabavi s onim što ga se tiče, Allah će ga sačuvati onoga što ga se ne tiče.“
3. Koristi iz hadisa
1. Islam je spojio sve dobrote, a to se spominje jasno u riječima Uzvišenog:
(إن الله يأمر بالعدل والإحسان)
“Zaista Allah naređuje pravednost i dobročinstvo.” (En–Nahl, 90)
2. Od ljepote čovjekovog islama je da ostavi ono što ga se ne tiče, za čim nema nikakve potrebe.
3. Svako ko se bude zabavio s onim što ga se ne tiče kod takvog islam nije lijep. To se dešava kod mnogih ljudi, pa priča o onome što ga se ne tiče, pita o nečemu što ga se ne tiče, ulazi u njegove detalje i sl., a sve to upućuje u slabost njegovog islama.
4. Potrebno je da čovjek pokušava da radi sve što se tiče ljepota islama, a da ostavi ono što ga se ne tiče, te da tako bude rasterećen i da uživa jer ako bude radio ono što ga se ne tiče tako će se samo zamoriti a nema nikakve koristi.
Međutim, postoji jedna problematika u vezi ovoga, a to je: da li ostavljanje onoga što se čovjeka ne tiče podrazumijeva ostavljanje naređivanja dobra i zabranjivanje zla?
Odgovor:
Ne, jer naređivanje na dobro i odvraćanje od zla je ono što se tiče čovjeka, kao što kaže Uzvišeni:
(وَلْتَكُن مِّنكُمْ أُمَّةٌ يَدْعُونَ إِلَى الْخَيْرِ وَيَأْمُرُونَ بِالْمَعْرُوفِ وَيَنْهَوْنَ عَنِ الْمُنكَر)
“Neka bude neko od vas iz zajednice ko će pozivati u dobro, naređivati dobro a zabranjivati zlo.” (Alu Imran, 104)
Stoga, ukoliko bi neko radio neko loše djelo, a zatim ga neko ukorio, takav ne bio mogao reći: „Ne tiče te se“ jer nema pravo na to, a i kada bi rekao ne bi bilo prihvaćeno zato što naređivanje na dobro i odvraćanje od zla tiče se svih muslimana svijeta.
Takođe sve ono što se tiče porodice, sinova i kćeri, obaveza je na roditeljima da ih upute na dobro, da ih upozore od lošeg i zabrane im.
Kaže Uzvišeni:
„O vjernici, čuvajte sebe i svoje porodice od vatre čije će gorivo biti ljudi i kamenje.“ (Et–Tahrim, 6)
4. Ocjena hadisa
Hadis je daif (slab), a bilježi ga Tirmizi i drugi islamski učenjaci.