Piše: Ammara Šabić
Davnašnja izreka proizašla iz lošeg iskustva u međuljudskim odnosima glasi: „Dobar i budala – dva brata“. Hoće reći, ako si dobar – mora da si glup. Jer, ko je još toliko nesmotren prema sebi da čini dobro iako zna da će mu biti uzvraćeno lošim? Ta osoba „mora da je“ nekakav lik koji voli samopovređivanje. Bira aktivnosti kojima će sam sebi opaliti šamar. I uporno to čini.
Odabrali smo da dozvolimo truhloj jabuci da zarazi sve ostale u gajbi. Neko je sebi dozvolio taj luksuz nošenja tuđih uskraćenih prava na svojoj duši. Neko drugi je vidio da „dobar i glup“ i dalje nastavlja sa najljepšim ponašanjem, pa odlučio i on (zlo)upotrijebiti njegov sabur, dobrotu, opravdavanje namjernih grešaka… Zašto ne bi?! Za dobrotu u svakoj prilici treba neprekidno održavati ličnost. Treba izgraditi itekakav karakter. A to je zahmet. Zašto da se zahmeti, kad vidi svojim očima; koliko god dobar bio, ljudi će to iskoristiti koliko žele, i onda ga kao ličnost zgužvati i baciti u neki ćošak, da ne smeta. Eventualno će nekad kasnije, kad mu ponestane „dobrih budala“, svratiti da se okomi optužbama na zgužvanog lika, jer se „sam zgužvao“. Reći će: „Da nisi sebi to dozvolio, ne bi ti se desilo.“ A ovaj će skočiti da dokaže kako nije time mislio ništa loše, poslužiti svrsi, i staviti se na raspolaganje za sljedeće gužvanje. Time će ohrabriti sve koji su se približili truhloj jabuci, pa i sami natruhli. Kao da im kaže: „Samo vi truhnite, super će vam biti kuhanje u kompotu, ili prženje u pekmezu.“ A upravo ovo je najveća izdaja vlastite misije činjenja dobra bez obzira na ljudsko uzvraćanje. Jer, na ovaj način, prije ili kasnije nam „pukne film“, pa odustanemo i od produktivnog dobra. Naime, varka je da je dobar insan – glup. Itekako je pametan. Samo treba voditi računa o nekoliko stavki, kako bi „film“ i dalje tekao prema hepiendu.
Prva stvar koju pametan dobročinitelj čini je – da zna zašto i šta čini. Znaš li?
Druga stvar koju pametn dobročinitelj čini je – da zna šta, i želi time postići, i kako. Znaš li?
Treća stvar koju pametan dobročinitelj čini je – da zna dokle činiti kako ne bi njegovo dobro bilo poticaj nečijem griješenju ili nepravdi. Znaš li?
Ako znaš odgovor na prvo pitanje, i sigurno je da ono što radiš nije ništa drugo do ispravno iz ispravnih i dobrih razloga, onda nastavi. Napominjem; procjena ispravnosti i dobra nije tvoja emocija, nego Kur’an i Sunnet. A tako često, prečesto, pretpostavimo emocije Kur’anu i Sunnetu… Nakon toga se pitamo zašto naše „dobro“ nije urodilo dobrim. Zato!
Ako znaš odgovor na drugo pitanje, i tvoj odgovor je da znaš da dobročinstvom ne trguješ, nego želiš Zadovoljstvo Gospodara i trajnu nagradu, da želiš uspostavu reda među ljudima kakav od nas traži naš Gospodar provesti počevši od sebe, onda nastavi.
Ako znaš odgovor na treće pitanje, i tvoj odgovor je da želiš iznalaziti opravdanja i pružati šanse ljudima sve dotle dok ne vidiš da ih time ohrabruješ da i dalje idu u krivom smjeru – nastavi. Krivi smjer je omalovažavanje ljudi i zloupotreba tuđe dobrote kao goriva za krivi put i krivi cilj. Nemoj hraniti tuđe mahane! Nemoj ih ni mrziti, ili im okrenuti leđa. Samo ih nemoj hraniti. Nepravda koja je zulim prema tebi, najveći je zulum upravo prema njima. Valja mrijeti. Valja pred Allaha stati. Ne ohrabruj ljude u zulumu. Može se pogriješiti, i svi to vrlo lahko činimo. Ljudi smo. Ponavljanje i ustrajavanje do momenta pretjerane zloupotrebe, nakon čega ćeš reći „e sad ti više neću pomagati / „valjati“ i slično, zulum je prema tebi, ali i prema onome koji nije imao priliku vidjeti znak upozorenja da smanji brzinu jer je granica blizu. Poslanik sallallahu ‘alejhi we sellem je rekao: „Pomozi svome bratu zalimu ili mazlumu (onome kome je nepravda učinjena i onome koji je nanio nepravdu).“ Onda je Poslanik alejhisselam zastao na kratko, i prije nego je nastavio, kao da je očekivao da neko nešto upita ili postavi pitanje, a tako je se i pokazalo, jedan od ashaba je upitao: „O Allahov Poslaniče! Razumijemo kako pomoći mazluma, ali kako da pomognemo zalima?“ Poslanik alejhisselam reče: „Da ga zaustavite, da ne čini nepravdu i to znači da ste mu pomogli.“ (Buhari i Muslim.)
Šejh Ibn ‘Usejmin, rahimehullah, jednom je odgovorio na pitanje o granici činjenja dobročinstva onima koji to vide kao ohrabrenje za nedjela i neponašanjia, pa je rekao (parafraziram) da smo dužni činiti dobro sve dok to ne preraste u podršku lošim postupcima. Također, to ne smije biti po procjeni našeg revolta, ili po izboru naših naklonosti i emocionalnih stanja, nego pravedno, na osnovu Kur’ana i Sunneta.
Allaha Uzvišenog molim da nas podrži u istinskom dobru, i podari nam srčani vid kojim ćemo razlikovati puteve dobra od šejtanskih zamki kojima gubimo produktivno dobro.