Ne, heroji nisu bili “nekad davno”. Njihovo vreme se nikako nije završilo… Mi samo možda..ne umemo da ih prepoznamo… jer heroji žive među nama. To su ljudi koji se bore sa svakodnevnim problemima, sa bolešću, sa iskušenjima, bore se takvim žarom da mogu nadmašiti junake na bojnom polju. Teško ih je pronaći i prepoznati. Ne žale se na svoje stanje, ne ističu se, bore se, čine sve da pomognu sebi i ljudima oko sebe. Ako ih pronađemo ili upoznamo trebamo ih pažljivo čuvati, ugledati se na njih, upijati svaki njihov potez kako bismo naučili… Jer, oni su blago ovog ummeta – tihi heroji, borci, pravi i jaki mudžahidi koji u prsima nose ogroman teret u vidu iskušenja, ali i svo blago ovog dunjaluka, svoj iman. Ona je majka troje dece… Nana jedne unuke… i … Majka šehida… Kad prođe pored mene gledam skrivene znake slabosti, umora, ophrvanosti, ali ne nalazim ništa. Možda je ne poznajem dovoljno… Uči dovu iza ezana, stavlja naočare i uči Kur‛an sa nama. Osmehuje se. Ponaša se normalno. Nekako sam vremenom počela da osećam tremu kad je vidim. Ustuknem ispred svih tih osobina, i tog imana koji kao da je prati, i obavije sve nas koji smo tu prisutni. Naprosto ne mogu da verujem da je neko tako jak. Možda zato što ja nisam, što mi nismo…
Kažu da je mirna, ćutljiva. Od malena je izvršavala obaveze prema svom Gospodaru, a On joj podario bereket u mnogim stvarima. Na tuđu nepravdu nikad nije odgovorila nepravdom. Nekako, nije to isto. Ipak, ima jedan sud koji je pravedan, i svima će se suditi… Ne dopušta ogovaranje u svom prisustvu. Nekako, kao da nije sa ovih prostora, ne uklapa se u standarde ovdašnjih žena. Nije joj stalo samo do sedeljke, namire ili kahve, vidi se na prvi pogled da je tu nešto više. Što se spoljašnjosti tiče, odmah će pridobiti slušaoca, i javi se želja da se što više okoristimo njome, da upijemo to iskustvo, mudrost i vrline koje je krase.
A unutrašnjost… vidi se da je unutra nešto posebno. Razumevanje, trud, kretanje ka istinskim vrednostima koje nam danas svima trebaju. Na koje sve nas treba podsetiti u ovom suhom vaktu. Suhom, bez vode da zalijemo svoje bašče imana, bez sočnih plodova koji nam, itekako trebaju. Svojim prisustvom odaje znake smirenosti, postojanosti, a ipak, neke čežnje za drugim svijetom, za nekim željama koje su van ovog našeg dunjaluka. Kažu, okrenula se ahiretu, i sticanju najbolje opskrbe, a dunjaluk trči za njom, kao da traži pažnju, ali je ne dobija. Ako bih birala jednu reč kojom bih je opisala bio bi to sabur. Sabur sa ljudima, sa samim sobom, sabur u iščekivanju… ipak, majka šehida ne može biti svako… to je od Uzvišenog dar, večito iskušenje i nadanje, sabur do dana susreta, nakon čega je večna radost. Pitam se, da li se jakim postaje? Ili si od početka takav? Da li nas životna iskustva oblikuju, ili smo već, na neki način oblikovani? Da li je iskra u svakom, ili samo pojedinci mogu biti jaki…hrabri…strpljivi? Jer, imam utisak da je sve nekako unutra, iako se spolja itekako vidi.
Zatvaram oči i želim, jako želim da nađem put do ovih osobina. Ali izgleda da ću morati da pričekam još neko vreme. Na kraju, ipak, ne može to svako…
Sestra…