Piše: Nejra H.
“Svet nestaje polako. Svi su zagledani u lažljivo vreme na zidu: ‘O hajdemo’” – početni su stihovi jedne pesme koji podstiču na razmišljanje… Vreme – predmet večite polemike naučnika, pisaca, ali i običnih ljudi. Neki kažu da je ono relativno, neki kažu da ono uopšte i ne postoji, dok naučnici smatraju da događaji imaju različito vreme trajanja u različitim sistemima. Bilo kako bilo, kazaljka sata otkucava, a nama preostaje da zagledani u sat na zidu ostanemo zamišljeni i zbunjeni… Stalno se brinemo da li ćemo stići, žalimo se da nemamo dovoljno vremena ili da nam je pak vreme prebrzo prošlo. Međutim, to isto vreme za pesnika je lažljivo, jer svet nestaje polako…
Ali uprkos svoj toj lažljivosti, pesnik nam poručuje da ga ipak treba iskoristiti. Jer samo u jednoj minuti čovek može učiniti puno dobra i samo u jednoj minuti propustiti toliko dobrih dela, jer minuta nikad nije usamljena, već za sobom povlači sate i sate izgubljenog ili korisno utrošenog vremena. Pritom, treba znati da je najveća laž uglavnom u stvarima koje nas svojim sjajem zaslepljuju i tek kad ih iskusimo pomislimo: “Možda je bilo bolje i bez toga”.
U životu nam često bitne stvari izgledaju beznačajno, pa tako sjajne laži postaju razlog našeg života. Zato se često ogromna ispunjenost i trenutno zadovoljstvo pretvore u tešku prazninu koja zadugo pritiska srce. Ali uzaludnost i dalje mami i, kako pesnik kaže, od čistog je zlata.
Svet nestaje polako, tužni svet. Tužni, jer nam je moto prolaznost, sjaj i uzaludnost. Upravo tako, verujemo u prazninu, u prolaznost , u lažno uživanje, u dangubu, a sve prave vrednosti ostaju po strani. Probudi se! Dunjaluk je čista iluzija, ne kockaj se sa večnošću! Razmisli još jednom… Razmisli kuda si krenuo.
A doista, sve što se izgubi, može se povratiti osim vremena. Kada se ono izgubi, nema nade da će se ikada više vratiti. Iz tog razloga vreme je najvrednije što imaš, ma koliko ti to čudno i glupo zvučalo. Pa zar da ga onda gubiš na nešto što te odvodi ka Allahovoj srdžbi i odvaja od Njegove ljubavi i milosti? Zar da ga gubiš na nešto što te vodi nespokoju? Zar da ga ubrzavaš životnim brigama i nedaćama? Zar da ga utrošiš na nešto što ne možeš postići, ili na postizanje onoga što ti neće koristiti? Ljudi su doista čudni, igraju se… A to isto vreme koje bôra lica i uništava civilizacije šansa je za pametne, da ga ulože u večnost, utroše na dobročinstvo i ibadet Allahu. Razmisli još jednom… Razmisli šta ti je cilj života.
Znam. Teško je danas pronaći pravi put, a još teže održati se na njemu. Zato često krivudamo, katkad zalutamo, ali je najvažnije da se trudimo da se mnogo ne udaljimo od pravog puta, kako ga ne bismo u potpunosti izgubili iz vida.
A svi danas jure za nekim ili nečim, a čemu teže i šta im je cilj, često ni oni sami ne znaju baš tačno. Toj pomahnitaloj jurnjavi sve više se priključuju i mladi, oni koji traže svoj put. Oni koji imaju vremena za sve osim za veru i svog Gospodara. Ma kakav namaz, kakvo učenje Kur’ana, kakav hidžab, kakvo istinsko robovanje Allahu? Život je preda mnom, sad ima puno bitnijih stvari, treba se izboriti za uspeh na dunjaluku. Možda, nesavršeni čoveče, nekad i shvatiš da si ipak imao vremena i da si ga mogao bolje iskoristiti. Možda nekad shvatiš da je islam tvoj prosperitet, tvoj uspeh i na ovom i na onom svetu. Samo se čuvaj da tad ne bude kasno. Razmisli da li su monotonost i nezadovoljstvo prekrili tvoj život koji često više nema nikakvog cilja, niti svrhe. Vrati se Allahu.
Pitam se, zašto se vodi ta večita borba između srži i površnosti, između predanih i sigurnih Allahovih robova i lakomih i nesigurnih? Razlika između jednih i drugih je u intenzitetu predanosti životnoj borbi, borbi za Allahovu veru. Dok se jedni bore svim silama, drugi žive parazitski, dok jedni veruju svim srcem, drugi su izgubili taj osećaj. Dok jedni žele da prodru u nit prošlosti, drugi ne mogu da žive ni u sadašnjosti. Dok se neko otvoreno, iskreno i smelo pita: ‘Šta mi je uloga i cilj u životu, da li je to put sreće ili put nesreće?’, drugi samouvereno tvrdi da je uvek u pravu, da mu je srce čisto i da kao takav nikad nije ništa loše uradio! Da li su jedni ili možda drugi oslobođeni prisaka stvarnosti ili su zarobljeni u svetu koji ih okružuje i sve posmatraju kroz prizmu čulnih stvari, zaboravljajuci da dvogled u rukama slepog čoveka nije ni od kakve koristi?
Da li težimo da stignemo do suštine ili se uglavnom zadovoljavamo mrvicama na njenoj površini koje samo delimično ukazuju na istinu? Da li smo blizu korena ili smo ipak tek na vrhu drveta izloženi milosti i nemilosti velikih ptica? Da li nas uopšte interesuje šta je razlog, šta je prošlost, gde je dno? Tu je ključna razlika… Neki zaista idu kroz život sa koprenom na očima, istina im se ne prikazuje kao istina, već kao laž. A suština i dno su tako daleko, da se kroz gustinu mraka ne mogu čak ni nazreti.
Ne znam za vas, ali ja sam umorna od reči sutra, umorna sam od planova i programa koji se nikad nisu ostvarili. Zato, razmisli sad ! Razmisli još jednom… Kako pobediti površnost i kako biti u pravu?
Zaista je voleti, živeti i misliti sve što je potrebno da bismo stigli do istine. Voleti na pravi način, živeti ne samo da bi se živelo, i misliti. Ali misliti bez pogrešnih utisaka koji nas bombarduju sa svih strana. Obrati pažnju na skladnost i lepotu oko sebe. Razmisli zašto živiš, koga voliš, koga veličaš i koga slediš, pa kako da ti onda ne bude sve jasno? Zapitaj se da li je tvoje srce slobodno ili je dobrovoljno zarobljeno, a najteže je kad je neko nesvesno zarobljen, jer on i ne zna da nije slobodan.
Na kraju, ako nisi u islamu, zapitaj se zašto nisi, zapitaj se da li ti tvoja vera daje odgovore na sva tvoja pitanja. Ako ne klanjaš, zapitaj se zašto ne klanjaš. Ako nisi pokoran Allahu, zapitaj se zašto nisi. Ako ne znaš šta ti je cilj, pronađi ga. Razmisli još jednom…. Zbog sebe.