Ashabi

Ubistvo lažnog poslanika Musejlime Kezzaba

18pregledi

Muslimanska vojska uđe kroz kapiju u Park smrti. U očima poraženih Musejliminih odmetnika od islama vidio se samo strah od vojske koja ne zna za poraz. Njegova vojska se razbježa, a njemu nikako nije bilo jasno kako je jedan muslimanski borac uspio oduprijeti se cijeloj njegovoj vojsci i otvoriti kapiju. Shvativši da je poražen, Musejlime se dade u panični bijeg, a u utrku ko će prvi stići do Musejlime uključiše se dva muslimanska vojnika. Jedan od njih dvojice bio je Ebu Dudžane Semmak b. Fereše, hrabri mudžahid, vlasnik crvene trake i sablje koju je preuzeo od Poslanika, s.a.v.s., na Dan Uhuda kad je Mustafa, s.a.v.s., dozivao:
– Ovu sablju uzet će onaj ko je s pravom zaslužuje.
Muslimanski borci su se utrkivali koji će prvi doći do nje, ali je Poslanik, s.a.v.s., čvrsto držao sablju, ne dajući je nikome od njih, govoreći:
– Ko će od vas uzeti s pravom ovu sablju?
Prilazio bi drugi ashab, a Poslanik, s.a.v.s., bi ponovio:
– Ko će od vas uzeti s pravom ovu sablju?
Ebu Dudžane stade ispred poslanika i upita ga:
– Allahov Poslaniče, a koje je njeno pravo?
– Njeno pravo je – reče Poslanik, s.a.v.s., – da se njome udaraju nevjernici sve dok se ne iskrivi.
– Allahov Poslaniče – reče Ebu Dudžane – ja ću je uzeti s njenim pravom!
Poslanik, s.a.v.s., mu dade sablju koju je odbio dati borcima poznatijim od njega. Ebu Dudžane na glavu priveza crvenu traku i poče se kočoperiti između dvije vojske, što Poslanik, s.a.v.s., prokomentira riječima:
– Ovakvo hvalisavo, oholo i nadmeno hodanje je mrsko Allahu i Njegovu Poslaniku, osim u slučajevima džihada, borbe na Allahovom putu.
Hrabrost i odlučnost iskazana pred nevjernicima je poželjna osobina svakog muslimana. Ebu Dudžane je pokazao svoju hrabrost na Uhudu, braneći Poslanika, i sada u Jemami, kad je uspio doći do Musejlime. Još jedan muslimanski vojnik je vrebao Musejlimu. I taj drugi vojnik imao je zapaženu ulogu na Uhudu, ali na drugoj, mušričkoj strani. Njegovo ime je Vahšij b. Harb, Hamzin ubica. Kasnije će on postati musliman i učestvovati u mnogim bitkama (Ibn Kutejbe i Ibn Hišam bilježe da se Vahšij, nakon mnogo bitaka, skrasio u Homssu u Siriji. Bio je prvi musliman u Siriji kojeg je hazreti Omer kaznio sa 80 udaracca bičem zbog pijenja alkohola. Hazreti Omer je na to rekao: „Možda je ovo Allahhova kazna Vahšiji zbog prolivanja Hamzine krvi“. Doživio je duboku starost.) .

Osjećao je da je ovo prava prilika da se bar djelimično iskupi za Hamzino ubistvo koje je počinio. Vahšij se kasnije pokajao, došao Poslaniku i obznanio mu svoj islam. Poslanik, s.a.v.s., ga prepozna i sjeti se Hamze, te osjeti snažnu bol u prsima dok je gledao Hamzinog ubicu. Poslanik, s.a.v.s., bio je čovjek, teško mu je bilo sakriti svu tugu za Hamzom, za kojim je tako gorko plakao. Gledajući Hamzino nepomično tijelo, Poslanik, s.a.v.s., je rekao:
– U životu nisam imao teži momenat od ovog!
Kad je Vahšij došao i kao musliman stao pred Poslanika, s.a.v.s., on mu reče:
– Ti jesi musliman, ali ja od danas ne želim da ti više ikada vidim lice, ne želim da se prisjećam šta si uradio Hamzi.
Vahšij je postao čestit musliman, ali ga je stalno tištilo to što je uradio Hamzi i što je toliku bol nanio Poslaniku, s.a.v.s. Htio se iskupiti tako što će ubiti jednog od najljućih neprijatelja islama. Znao je da mu je ovo neponovljiva prilika. U ruci je držao koplje kojim nije znao promašiti i kojim je ubio Hamzu.

Zamislite taj prizor u kojem Musejlime bježi od Ebu Dudžanine sablje i Vahšijinog koplja! Ebu Dudžane prvi dođe do Musejlime i podiže sablju da ga ubije. Nedaleko od njih svojim kopljem mahao je čovjek koji je kao rijetko koji ratnik znao njime rukovati i koji je svojim preciznim hicem ubio Allahovog lava, Hamzu b. Abdulmuttaliba. U samo jednom trenu, Ebu Dudžane je iznad Musejlimine glave zamahnuo sabljom, a Vahšij je zamahnuo kopljem. Ebu Dudžane spusti sablju, ali je koplje bilo brže i prije sablje našlo put do Musejliminog tijela. Znamo da ga je koplje prvo pogodilo po tome što jejedna od Musejliminih žena, gledajući taj prizor s njegovog dvorca, povikala:
– O naš vladaru! Ubi ga crni muslimanski rob!
Vahši je ubio Musejlimu, ali je u njegovom ubistvu učestvovao i Ebu Dudžane. Vahši je govorio:
– U mom srcu je ostala sumnja zbog Hamzinog ubistva sve dok nisam ubio Musejlimu. Tek tada mi se srce smirilo.
Tako je neutralisana velika opasnost za islam i poraženo pleme Benu Hanife iz kojeg je život u Bici na Jemami izgubilo dvadeset i jedna hiljada ljudi. Tada je poginulo hiljadu muslimana. Jedna trećina od tog broja bili su Muhadžiri, druga trećina bili su Ensarije, a treća trećina bila su njihova djeca, tabiini. Od njih hiljadu, pet stotina bili su hafizi Kur’ana, koji su položili veliki ispit na Jemami.

Osvajanje Jemame
Halid b. Velid je krenuo da nakon parka zauzme i grad Jemamu. Mudžaa b. Murare, koji je bio zarobljen prije Bitke kod Jemame, zatraži sastanak s komandantom muslimanskih snaga, Halidom b. Velidom. Halid pristade na sastanak sa svojim zarobljenikom, koji je bio jedan od vođa plemena Benu Hanife.
– Halide – reče mu Mudžaa – tako mi Allaha, većina boraca utvrđena je iza zidina Jemame. Oni koji su pobjegli iz parka, našli su utočište u gradu. Tek sada treba početi glavna bitka. Dozvoli mi da pregovaram sa svojim narodom i budem spona između tebe i njih. Halid je već bio zarobio određeni broj boraca, žena i djece. Mudžaa zatraži od Halida dozvolu da posreduje u pregovorima i zatraži od njega da pristane osloboditi sve zarobljenike, a da će on ubijediti svoj narod da mu daju sve što imaju od imetka.
– Sve drugo osim ljudi se može nadoknaditi, Halide – govorio je Mudžaa – garantuj slobodu i život svim zarobljenicima i svim stanovnicima Jemame, dat ćemo ti svo bogatstvo Jemame.
Halid poče razmatrati ponudu. Imao je hiljadu poginulih, stotine ranjenih, muslimani se do tada nisu sukobili s tako odlučnim borcima, te na kraju prihvati Mudžainu ponudu. Mudžaa uđe u grad i zateče veoma mali broj muškaraca. U gradu su bile mahom žene, djeca i starci. Većina vojnika je pobjegla. Uđe u grad i naredi onima koji su bili u njemu da učine veoma neobičnu ratnu varku. Naredi svim ženama i djeci da obuku željezne oklope i poredani stanu na zidine grada. Mudžaa se vrati Halidu i reče mu da su odbili ponuđeni dogovor i da ga smatraju veoma nepovoljnim po njih. Halid pogleda grad i učini mu se prepun boraca, jer s te daljine se nije mogao razlikovati muškarac od žene. S te udaljenosti mogao se vidjeti samo odsjaj željeza. Znao je Halid i za gubitke u svojim redovima, te reče:
– Pristajem na mir, pod uslovom da mi predate sve zlato i srebro koje imate, pola zarobljenika, cijelo naoružanje i u svakom selu pojednu farmu.
– Dozvoli mi da ih pitam – reče Mudžaa.
Ode, vrati se i reče da su i taj prijedlog odbili.
– Žele da oslobodiš sve zarobljenike, a zauzvrat spremni su ti dati četvrtinu ratnog plijena.
Halid, svjestan težine situacije i bitaka koje predstoje s drugim odmetnicima od islama, pristade na Mudžain prijedlog. Tako pobjednička vojska uđe u grad Jemamu. Halid je bio iznenađen! U gradu
su bili uglavnom nemoćni, starci, žene i djeca. Halid pozva Mudžau i ljutito mu reče:
– Prevario si me!
– Oni su moj narod i ja nisam mogao drukčije postupiti – odgovori mu Mudžaa.
U tom trenutku stiže pismo od Ebu Bekra es-Siddika, r.a., u kojem naređuje Halidu da pobije sve zarobljene punoljetne muškarce, jer su predstavljali stalni izvor prijetnje za islam. Ebu Bekr je tim činom htio odaslati jasnu poruku svim odmetnicima od islama da se prema njima neće imati nikakvog obzira i milosti.
Sada se Halid našao između mira koji je sam odobrio i naredbe halife koji nije znao za taj Halidov dogovor. Halid je odabrao da ispoštuje ugovor i održi datu riječ, bez obzira na jasno naređenje koje je dobio od halife, jer muslimani ne varaju i ispunjavaju dato obećanje.
Drže se obećanja bez obzira na mogući razvoj događaja.

Postignut je dogovor kojim su pripadnici plemena postali slobodni ljudi, iako su bili tako blizu da postanu roblje, a u njihovom posjedu ostale su tri četvrtine njihovog bogatstva. Ovim gradom ponovo su vladali muslimani. Halid posla određeni broj muslimana da pozovu u islam odbjegle Musejlimine vojnike, da im kažu da je Musejlima Lažac ubijen, da je istina jasna i da trebaju da se vrate u islam.

Mnogi od njih prihvatili su ovaj poziv, tako da je Halid b. Velid poslao jednu delegaciju iz Jemame u Medinu da pred halifom Ebu Bekrom po drugi put javno obznane svoje prihvatanje islama. Ebu Bekr ih je dugo pitao o Musejlimi, o njegovim stihovima i njegovim raznim glupostima. Ebu Bekr je shvatio o kakvom se maloumniku radilo, te im reče:
– Hvaljen neka je Allah! Tako mi Allaha, te riječi su toliko besmislene da ja ne mogu shvatiti kako ih je vaš razum mogao prihvatiti, kako ste tako nešto mogli slijediti i za to se boriti.
Prisutni se izviniše za svoja djela, te im Ebu Bekr dozvoli da se vrate svojim kućama.

Tako je završena još jedna velika bitka sa odmetnicima od islama. Bitka koja je u historiji islama poznata kao Bitka kod Jemame. Za to vrijeme su bile u toku mnoge bitke s odmetnicima, neke od njih su već bile završene pobjedom muslimanske vojske. Međutim, ovo je bila posljednja Halidova bitka protiv odmetnika od islama. On je nakon te bitke krenuo u osvajanje Iraka i Perzije. Prije nego nastavimo govoriti o novim Halidovim pohodima, govorit ćemo o borbama protiv odmetnika od islama koje su se odigrale na Arabljanskom poluostrvu.
Autor: Tarik Suvejdan
Iz knjige: Ebu Bekr i Omer, r.a.

Nastavit će se, inšaAllah…

 

X