Islam i ženaISTAKNUTO

(Ne)normalna*

1.02Kpregledi

Piše: Ammara Šabić

Uobičajen dan u jednoj porodici: Ustaje mama, babo, pa za njima djeca, jedno po jedno. Neko pije čaj, neko kahvu, neko će nešto ‘s nogu’ pojesti. Tokom punjenja organizma, na licima porodice su vidljivi različiti izrazi stanja i raspoloženja. Neko se namrštio zbog  vazda loših vijesti sa terena. Neko se smije kao da mu je poklonjen put oko svijeta gledajući u reakcije i lajkove na samopredstavljenu/og sebe. Nekom došao račun na naplatu preko e-banke. Neko „isp’o iz trenda“, pa se sad valja nosit’ sa frustracijama zbog osuđujućih pogleda žirija sastavljenog od sveopće populacije koja nas se tiče koliko se i mi tičemo nje – nimalo. Ali, fokus je njima na nama i nama na njima. Niko ne zna zašto. Mama je živčana jer ju je neka ‘bezveznjakuša’ napala u komentarima na fejsbuku. Kao da ona nema pravo reći svoje mišljenje!? Jes’ da nije rekla, nego je napisala. Ali, nije li to isto? Osim kad se treba svađat’ s mužem jer nikad ništa ne govori, samo bulji u mobitel i ponekad kratko napiše u poruci neku šifru. K’o da bi umro da napiše kompletne rečenice! „Dlzm oko 5, javi ako  šta trb kpt. Žurim, čjms.“  Ne bude joj, doduše, mrsko odgovoriti: „aBd“.

Ono što ponajviše povezuje ovu porodicu je njihov najzajedničkiji interes na svijetu, odnosno, apsolutno isti centar svijeta. Sabr’o se na displeju, pa džah viri on na njih, džah oni na njega. Uglavnom, taj interesni krug pažnje i ljubavi ne prestaje osim kad spavaju. Nije da se povremeno ne okupe i izvan društvenih mreža, uz širok osmijeh pun nade da će selfi ‘ispast’ dobro, pa se uslikaju onako sretni i razdragani uz želju da svi na svijetu osjete istu sreću – gledajući u njih tako blažene.

I tako, jednog dana, kao što u svakoj priči ima onaj negativni element, dođe osoba koja im sruši svijet. Došla nena da vidi djecu i unučad. Super! Uvijek je bila tako dobra prema njima, a o njenoj požrtvovnosti i nesebičnosti se ne može dostojno pisati. Posebno kad bi oni njoj otišli u goste, nekad (još se sjećaju, mada i sjećanja blijede – valjda slaba baterija) dok su još posjećivali nekog. Nena je divna. Al’ dosadna, brate dragi… Stalno bi nešto pričala s njima. Svaki dan pita kako se osjećaju, šta rade sami svako u svom ćošku, priča im o nekim tamo rođacima s kojima se nekad prošle godine čula… Ona bi to i češće  onako naporna kakva jeste, ali nije joj jasno kakav je zor da se ne mogu javiti kad ih nazove. Napiše im poruku, sve im ispiše u njoj. Nije joj mrsko, zato je i nabavila mobitel i  tak’a stara naučila kako se tipkaju slova. A oni joj na te duge poruke odgovore, eventualno: „Dobro“. Kaže da je jednom pisala kćerki od svog rahmetli brata, i ne htijući da bude dosadna i nazadna, pošto vidi da to sve treba kratko, jednostavno utipkala: „Selam alejk ‘ćeri, kako si, kako su tvoji? Šta ima kod vas novo?“ Odgovorila joj je, doduše, odmah: „Ništa. Žurim.“ „Ja šejtanluka, mati mila… Ti ‘vamo diraš slova, a njima tam’ ispadne pismo. Preko bijela svijeta! Nije to baš skroz loše, može insan čuti za svoje, ali mislim da su zbog toga ljudi prestali posjećivati jedni druge. Misle, sve su time odužili.“ Nena je i zahvalna i zabrinuta u isti mah. Nekom od unuka pukne film jer mu neprestano priča o rodbini i nekakvim posjetama… nije da mu nena ide na živce, nego ga prekine svaki put kad treba riješit’ onaj nivo igrice koji je najbitniji. „Čuj to, misle da su se odužili! O kakvom dugu ti pričaš, neno? Isto da su nam posudili  hiljadu maraka pa im sad dugujemo!“ „Kako to, zar nema ljudskog duga jednih prema drugima? Zar nije vrjednije upitati nekoga za zdravlje nego hiljadu maraka?“ „Ko mene pita mogu li od nečijeg ‘kako si’ kupit’ šta mi treba?!?!“, urla već žestoko uzrujan unuk. „Kako da te pita, sine? Evo, ja vas stalno pitam i došla sam mahsuz da vas gledam u oči dok pitam, ali vi očiju ne dižete s tih budaleština…“ I tako, nana shvati da s njom nešto nije uredu. Rekoše joj da je normalno da svi bulje u te sprave osim kad spavaju, jer „tu im je sve“; od škole, svi ljudi koje vole, sve od banke do dijelova za auto, recepti za ručak koji nikako da se sam skuha, utakmice, serije i sve što moraju imati da malo odmore mozak od stresne svakodnevnice, veza sa svijetom u kojem se svake minute nešto dešava pa moraju znati šta je ko kome rek’o, iako danas nikom ne možeš vjerovati, ljudi lažu a mediji pogotovo. Pa dobro, mora se imati razumijevanja, i mediji su ljudi. Uglavnom, nena odluči da pokuša biti normalna. Da se uključi u život, pošto je život tamo, u uređaju. Kupi ona mobitel, tražila najbolji da bude što normalnija. I tako, kad je došla s tim čudom kući, to jest u kuću gdje je gošća kod svoje djece i unučadi, započinje era patnje i muke svih boja i oblika. Upita ih kako ovo, oni se nasekiraju; prekida ih u šaltanju stranica. Upita ih kako ono, a oni  joj smrse sve što ne razumije u još nerazumljivije pojmove pa ona opet mora doći do njih, do svakog u njegovom ćošku, da ih pita šta dalje. I tako, uz silne zavrzlame, shvati ona da su joj fejsbuk, mesinđer, viber i ‘vacap’ dovoljni za početak. Al’ sad ne zna kako se uključi kamera na viberu kad ih nazove jer željna je da ih vidi… Oni se međusobno gledaju i iz susjednih soba, rod’la ih nene! Baš je sretna da se tako vole i požele kad ih i samo jedan zid dijeli. E, sad… Belaj! Kako se koristi mesinđer i đe je uopšte, šta treba vidjet na fejsbuku i kako se to gleda… Ok, riješili su se njene priče bar nakratko, našli joj neke stranice sa korisnim sadržajima. Onda je nene shvatila klik na link… I eto je! Šta god pročita, ona bi da o tome sa njima priča, da razmjenjuju mišljenja. Kaže, šta će joj to sve ako ne može s njima o tome razgovarati. Ne ‘konta’ da za to služe komentari!! Muka im je više od priče…

*Oni stariji od 30 godina pamte da je samo za vreme njihovog života nešto što je ranije smatrano bolešću danas potpuno normalna stvar, a o onima koji su stariji od 70 godina da i ne govorimo. Pojam duševnog zdravlja i patologije zavisi, dakle, od društveno istorijskog trenutka, stepena razvoja lične i društvene svesti, pa svakako i političkog uređenja zemlje u kojoj živimo. Tako dolazimo do jednog dosta rasprostranjenog ali prilično diskutabilnog kriterijuma mentalnog zdravlja, a to je socijalna prihvatljivost. Normalno je ono što je društveno poželjno i prihvatljivo. (psihoverzum.com)

-„Normalno“, dakle, počesto nema veze s moralnim i istinski zdravim. Samo kažem.

X