Priče za djecu

Ko je ubica?

48pregledi
Preveo i prilagodio: Haris Hećimović, ASUQ (Asocijacija studenata Ummul-Qura, Mekka)
Kao i obično nakon ikindija-namaza, poznati šejh je sjedio sa mališanima kako bi im ispričao još jednu lijepu i poučnu priču. Međutim, primijetivši da među mališanima nema dječaka Hassana, šejh upita njegove prijatelje: “Gdje je vaš prijatelj Hassan?”
 
Dječak Sa’d stidljivo odgovori: “On se izvinjava zbog današnjeg odsustva.”
Šejh se začudi i ponovo reče: “Ali rekao je da danas neće odsustvovati sa halke!”
 
Sa’d reče: “Tokom današnje igre na školskom odmoru Hassan je slomio moju olovku, pa sam se ja naljutio i udario ga rukom po leđima. Zatim smo se posvađali i on je odlučio da se više nikad neće družiti sa mnom.”
Šejh obori glavu, zatim pogleda u Sa’da i reče: “Allah ti oprostio, sinčiću… bolje bi bilo da si mu halalio i prihvatio njegovo izvinjenje. Svaki sin Ademov griješi, a najbolji grješnici su oni koji se kaju. Praštanje je jedna od najplemenitijih osobina… Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, naredio nam je da praštamo rekavši: ‘Oprosti onome ko ti učini nepravdu!’” (Ahmed)
 
Sa’d je bio jako tužan, te se obratio šejhu: “Dozvoljavaš li mi da odem kod Hassana da izgladim nesuglasice među nama i da se vratim zajedno s njim?’’
Šejh reče: “To je divno, Sa’de, hajde brzo!”
 
Dok je Sa’d ustajao, svi su začuđeno gledali u Hassana koji je u tom trenutku upravo ulazio u mesdžid. Na iznenađenje svih prisutnih, Hassan je prišao Sa’du, rukovao se s njim, a zatim izvadio olovku iz džepa i dao je Sa’du rekavši: “Izvinjavam ti se, Sa’de! Uzmi ovu olovku u zamjenu za onu koju sam ti slomio.”
Šejh se smješkao dok je Sa’d osjećao nelagodu…
Zatim Sa’d reče: “Ti si bolji od mene, Hassane. Ti si divan prijatelj, a ja sam pogriješio prema tebi, pa te molim da mi halališ.”
 
U tom trenutku dva prijatelja se zagrliše, a zatim sjedoše ispred šejha da im svima ispriča jednu interesantnu priču.
 
Šejh uzdahnu i reče: “Elhamdulillah… sad ću vam ispričati priču o traženju halala i oprostu…
…U stara vremena, u prvim danima hilafeta Abbasija, čovjek po imenu Ibrahim ibn Sulejman pobjegao je od policije koja je za njim raspisala potjernicu. Sultane, znaš li zašto je abbasijski hilafet dobio takvo ime?”
Sultan je malo razmišljao, a zatim reče: “Da, sjetio sam se, zato što abbasijske halife vuku korijene od Poslanikovog, sallallahu alejhi ve sellem, amidže Abbasa ibn Abdul-Muttaliba…
Šejh reče: “Bravo, Sultan…”
 
Hemmam upita: “A šta se desilo sa Ibrahimom? Jesu li ga uhvatili?
Šejh se nasmija i reče: “Nisu, sinčiću, pobjegao je prema gradu El-Kufi… Znate li gdje se nalazi grad Kufa?”
Sa’d podiže ruku i reče: “Ja znam… nalazi se u Iraku.”
 
Šejha obradova ovaj odgovor i reče: “Da, Sa’de, nalazi se u Iraku…
…U Kufi je tražio mjesto na kojem će se sakriti, pa je vidio velika vrata koja vode ka prostranom dvorištu. Otvorio je vrata i ušao u dvorište ne znajući šta da radi.”
Hassan upita: “Zar u dvorištu nije bilo nikoga?”
 
Šejh reče: “Ne požuruj, sinčiću, saznat ćeš odgovor…
…Nakon kratkog vremena, u pratnji nekih ljudi, u dvorište ujaha i jedan naočit mladić, lijepog i nasmijanog lica, i obrati se Ibrahimu: ‘Ko si ti, o čovječe, i šta trebaš?’
U tom trenutku Ibrahima je preplavio strah i dršćući je izustio: ‘Ja sam progonjenik, došao sam da me sačuvaš, oni žele da me ubiju.’
 
Mladić je gledao u njega i rekao: ‘Ne boj se… ti si sada siguran, a zatim ga uvede u jednu sobu u svojoj kući.
Vaile, znaš li šta znači riječ soba (ar. hudžre)?”
Vail: “Znam, šejhu, to je dio kuće, a tako su se zvale i prostorije Poslanikovih supruga – hudžurat (sobe), a to je preneseno i u Kura’nil-kerimu u suri El-Hudžurat!”
 
Šejhovo lice zablista od sreće: “Bravo, Vaile, ti si pametan dječak, mašallah.”
Hassan će nestrpljivo: “Molim te, šejh, dovrši nam priču!”
Šejh: “Da, da… ostao je Ibrahim u mladićevoj kući čitavu godinu dana. Mladić ga je hranio, pojio i izdržavao u svakom smislu, a ni o čemu ga nije pitao.”
 
Sultan reče: “Čudno, vallahi, ostao je kod njega čitavu godinu, a nije ga pitao čak ni za ime?!!”
Šejh klimnu glavom i reče: “Da, dijete moje, i ne samo to, nego nije osjećao nikakvu neugodnost zbog njegovog prisustva u vlastitoj kući!! A mladić je svakog jutra odlazio od kuće, a vraćao se tek noću. Jednog dana mladić reče: ‘Ja tražim čovjeka koji je ubio mog oca i svakog dana odlazim raspitujući se o njemu.’ Ibrahim reče: ‘Znaš li njegovo ime?’ Mladić reče: ‘Znam… nikad neću prestati tragati za njim!’ Ibrahim reče: ‘Reci mi kako se zove, možda ti mogu pomoći da ga pronađeš?’ Mladić reče: ‘Kako bi ga ti mogao znati, kako bi mogao znati gdje se nalazi… on se skrio na neko mjesto, samo Allah zna gdje je…’ Ibrahim je bio tužan zbog ubistva mladićeva oca te poče insistirati da mu kaže ime ubice sve dok mladić ne reče: ‘On se zove Ibrahim ibn Sulejman.’”
Hemmam skoči sa svoga mjesta i reče: ‘’Ibrahim ibn Sulejman? Nemoguće!”
Šejh mu pokaza rukom da se smiri, a zatim nastavi sa pričom: “Da, djeco moja, Ibrahim ibn Sulejman.”
Sa’d: “Šta je uradio mladić? Sigurno ga je ubio…”
 
Šejh se nasmiješi i reče: “U ovome je ibret i pouka! Kada je to čuo Ibrahim, skočio je na noge i rekao: ‘Ja ću te ovoga trenutka uputiti na ubicu tvoga oca.’ Mladić će začuđeno: ‘Znaš li ga?’ Ibrahim reče: ‘Da, to sam ja, Ibrahim ibn Sulejman, pa ustani i osveti svoga oca…’
 
Mladić je iznenađeno gledao u njega, da bi naposljetku rekao: ‘Ostavi se zbijanja šale, čovječe… Je li ti dosadilo što živiš skriven kod mene, pa želiš da okončaš na ovaj način?!!’ Na to Ibrahim reče: ‘Ne, prijatelju moj, vallahi, ja sam Ibrahim kojeg ti tražiš, ustani i ubij me…’  Mladićevo lice promijeni boju, zašuti neko vrijeme te se obrati Ibrahimu: ‘Neću te ubiti, srest ćeš moga oca na Sudnjem danu pa će on uzeti od tebe svoje pravo pred Allahom, azze ve dželle! A što se mene tiče, nikada ne bih ubio svoga gosta.’”
Sa’d reče: “Je li mu dopustio da napusti njegovu kuću?”
 
Šejh reče: “Da, i ne samo to, nego mu je dao hranu, piće, novac i konja, pa ga tek onda pustio.”
Zavladalo je iznenađenje među mališanima…
Vail reče: “Taj mladić je jedan od najplemenitijih i najboljih ljudi!”
Hemmam upita: “Da li bi isto postupio da si bio na njegovom mjestu, Vaile?”
 
Šejh se ubaci i reče: “Ovo je uradio vaš prijatelj Hassan kada je prihvatio Sa’dovo izvinjenje i halalio mu.”
Sultan ustade i zatraži dozvolu od šejha da ode.
 
Šejh se začudi njegovoj žurbi i upita: “Čemu žurba, Sultane?
Sultan: “Jučer sam zabranio svojoj maloj sestri da vozi biciklo, pa je plakala, a sad odoh da joj poklonim biciklo, tako da se može vozati kad god hoće.”
 
Svi se radosno nasmijaše Sultanovoj plemenitoj odluci…
Šejh reče: “Bravo, Sultane, idi sada Allahu u emanet”, a zatim se okrenu prema ostalim mališanima i reče: “S ovim smo, dragi moji, završili priču.”
 
Mališani ustadoše govoreći: “Džezakellahu hajren, šejhu naš plemeniti, zaista je tvoja priča bila izuzetno poučna za sve nas…”

X